Beograd, 7-10. oktobar
U nedelju 10. oktobra završio se treći Dispatch. Iako se u podnaslovu vodi kao festival elektronske muzike, ovogodišnje izdanje ove male ali neustrašive manifestacije dovelo je pred beogradsku publiku raznorodne vrste muzike – od modernog džeza, preko akustičnih kantautorskih pokušaja i već uobičajne ambijentalne elektronike pa sve do najtvrđih IDM setova. Takvo konceptualno šarenilo je novitet na Dispatchu. Možda je zagrizao više nego što može da sažvaće, ali je to siguran znak da festival, ali i ambicije organizatora prerastaju svoje izvorne granice.
Prvo veče se odigralo na velikoj bini Sava centra, na samim daskama. Prostor koliko netipičan toliko i zanimljiv. Biti na bini izazivalo je određenu paranoju da će, kao u Bunjuelovom filmu Diskretni šarm buržoazije, neka zavesa da se digne i otkrije publiku koja je došla da posmatra sve nas zajedno sa muzičarma. Nastup Marka Markovica je bio možda najprovokativniji na celom festivalu jer je duboko podelio publiku na one kojima je bio krajnje dosadan i one koji su nalazili da je interesantan. Mark Vajzer čiji je ovo pseudonim pevao je uz akustičnu gitaru na nekom nerazumljivom jeziku, razmaženo samozadovoljan i meditativan, ali i šarmantan na svoj način.
Drugi dan održan u SKC-u bio je zamišljen kao žurka fesivala i najambiciozniji po imenima izvođača. Bečlija I–Wolf, poznatiji kao član Sofa Surfersa, zagrevao je publiku svojim big beat setovima, dok je Phillip Quehenberger bio najpozitivnije iznenađenje festivala pošto je izgledao i zvučao kao harmonikaš sa drugog sveta. T. Raumschmiere sa svojim bendom pokazao je da pored muzičkog ima i talenat za šou-biznis. Skakao je i glupirao se, ili, ukratko, ponašao se kao klovn da bi u jednom trenutku i ceo mikrofon stavio u usta. S obzirom na to da je početak događaja pomeren zbog kašnjenja bubnjara prethodnog benda, Kid 606, možda i najveće ime ovogodišnjeg programa, počeo je kada se publika već poprilično umorila. Njegov, inače odličan nastup pokvarili su problemi sa ozvučenjem i možda je vreme da organizatori razmisle o zakupljivanju nekog pouzdanijeg.
Treće veče se odigralo u Muzeju savremene umetnosti na Ušću i obeleženo je otkazom umetnika pod imenom Twine (mog privatnog favorita), koji zbog navodnih srčanih problema nije ni doleteo. Ostatak večeri mogla se čuti standardna Dispatch muzika: solidni Icarus i Wang Inc, ali i malo lošiji Rechenzentrum nego što su nas navikli na svoja prethodna dva nastupa u Beogradu.
Poslednji festivalski dan u Centru za kulturnu dekontaminaciju bio je još jedan netipični poduhvat za Dispatch. Ako se za prvo veče može raspravljati da li je uspelo, ovo poslednje nazvano Jazz–Not–Jazz bilo je bez sumnje pun pogodak. Veče elektronsko-organske muzike otvorila je francuska učiteljica (nije šala) Colleen, koja je donela gomilu neobičnih instrumenata od minijaturnog vergla do violončela. Da stvar bude zanimljivija, imala je nesreću da joj se pokvari jedan od uređaja koji joj je, izgleda, bio neobično drag, tako da je bila isuviše nervozna, pa čak i vređala publiku. Dictaphone je bio odličan, a Chicago Undergound Trio još bolji. Festival su zatvorili sami organizatori, Belgradeyard Sound System, čiji je zanimljiv nastup bio pun energije, ali možda malo prekratak.
Pošto je ovdašnja kulturna sredina, zbog male produkcije, visokozavisna od festivala, oni su više nego značajni za svoje pripadajuće konzumente. A da ovi ne moraju da budu samo glomazne mašinerije pod državnim pokroviteljstvom pokazuje nam i Dispatch. Ovaj model gerilske kulturne institucije koja se zasniva samo na višku energije tek nekolicine zaluđenika, možda je način za decentralizaciju kulturne ponude i njeno preko potrebno osveženje.
Kod samih plovnih vrata luke, „Kontakt 2025.” prošle subote zakucao je završni udarac za ovaj put, koncert beogradskih Partibrejkersa. Jer, pre tri godine su na Sajmu slavili svoj 40. rođendan, ali sad je pravo vreme za autentični bunt rokenrola u Srbiji
Naslov izložbe radova Aleksandra Zografa, „Hvatač snova“, otkriva njenu temu i interesovanje autora koje on opisuje kao dugogodišnju opsesiju
Pozorište „Pinokio“ otvara prvu pozorišnu scenu za bebe „Kolevka teatar“ predstavom „Zora i San“, u kojoj učestvuju i gledaoci - bebe
Rezultati vojvođanskih konkursa za kulturu neskriveno ukazuju da Pokrajina ne želi da pomaže one koji su podržali studente. A to su Sterijino pozorje, Egzit, Akademija umetnosti, Tvrđava teatar, Šekspir festival, Akademska knjiga...
U utorak 3. juna, dodelom nagrada i programom pod nazivom Epilog u ritmu, završeno je jubilarno 70. Sterijino pozorje. Ovaj festival je tačna slika situacije u kojoj se nalazi naše pozorište uvek – čak i onda kada pozorišna javnost nije zadovoljna načinom podele nagrada, ili onda kada se čini da selekcija nije “pravedna”. Zato u ovom tekstu neće biti reči o svih 12 predstava (devet u takmičarskom programu i tri u Krugovima), koje je odabrala selektora Ana Tasić, već o pokušaju da se uhvati slika naše teatarske situacije
Ispada da opozicija nije pobedila ni u jednom od ova dva mesta. Ali, pre nego što upadnemo u bezdan defetizma, treba primetiti da je sve prošlo najbolje što može u ovom trenutku. I da od sad pa nadalje, može da bude samo bolje
Žitelje Kosjerića i Zaječara zapala je velika simbolička dužnost. A to je da svojim glasom odbrane čast Srbije od revizionističkog režima koji joj pljuje u oči pretvarajući žrtve u krivce i čije nasilje i laži zaista podsećaju na fašizam
Petorica režimskih batinaša pretukla su studenta Pravnog fakulteta u Beogradu Petra Živkovića. Dok od slučaja Miloša Pavlovića vlast pravi politički cirkus, policija je u noći između ponedeljka i utorka odbila da primi prijavu za premlaćivanje Živkovića
Intervju: Tužiteljka Bojana Savović
Svako treba da živi sa svojom savešću – ako je ima Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
