Freska tabloidne Srbije

Sa Mirjanom Novaković uvek ste načisto bar oko dveju stvari: jedna je da će („tek“) na svakih pet-šest godina objaviti novu knjigu; druga je da ta knjiga ni po čemu „spoljnom“ neće ličiti na prethodne knjige Mirjane Novaković. Ako mislite da je ovo prvo iz vašeg ugla nekako too little, too late, to samo znači da ste željni novih knjiga Mirjane Novaković, što je sasvim razumljivo. A ako mislite da je ovo potonje lako – pa, probajte! Samo pazite da se ne…

Elem, Mirjana Novaković upravo je objavila novi roman. Možda bi se moglo reći da je u pitanju politički triler (sasvim „nečist“, to jest sa primesama mnogih drugih žanrovskih i „nežanrovskih“ uticaja), ako se uopšte može govoriti o nekoj ozbiljnijoj tradiciji tog žanra na srpskom jeziku, to jest, ako je samim tim iole jasno šta bi ta odrednica u „našem“ kontekstu mogla značiti. Ako i ne može, nema veze: pojava knjige Tito je umro će takav govor za buduće prilike sigurno uozbiljiti… Što, opet, Novakovićevoj nije prvina, jer ko bi, primera radi, uopšte danas ozbiljno razmatrao „vampirske“ pojave u savremenoj ovdašnjoj umetničkoj prozi da nije bilo romana Strah i njegov sluga?

Kada neko tako retko objavljuje, a stekao je ne baš mali i ne baš nekvalitetan krug čitalaca i poštovalaca, na muci ste kako da se postavite prema tim ljudima, kojima možda donosite prvi glas o toj knjizi. Najradije biste im savetovali da ne žure s nabavljanjem knjige, a zatim da je čitaju natenane, da im duže potraje, ali ovo prvo je besmisleno, a ovo drugo nemoguća misija. Zašto? Zato što je Tito je umro (413 strana) klasičan page–turner, knjiga koju ćete, samo ako ste „tehnički“ u prilici, pročitati u jednoj ili dve poduže seanse, ispiti je nadušak, pa šta bude.

Dobro, to da je Tito umro jeste stvar o kojoj već svi ponešto znamo, primetili smo stanovitu promenu; dobre nusposledice te smrti osetili smo još osamdesetih, a loše su nam intenzivno poradile o glavi devedesetih. Sada su, međutim, poodmakle dvehiljadite, i baš tu Mirjana N. smešta svoju junakinju: Beograd, današnje vreme, današnje prilike. Ona je novinarka Politike, opako jezičava i samosvojna, cenjena i poznata (znam, znam, jako malo je takvih preostalo u današnjoj industrijalizovanoj Politici, no ovo je ipak roman…), ali skrajnuta negde na marginu („na led“, govorilo se pre nego što je „Tito umro“) zbog toga što se opako zamerila vladajućoj Demokratskoj stranci tekstom u kojem im je gadno zapaprila čorbu… Osim ovoga, novinarka ima izvestan višak sklonosti ka alkoholu i manje-više nepostojeći „privatni život“, što je negde približava – nimalo slučajno, dašta – likovima usamljenih i žilavih privatnih detektiva iz krimića hard-boiled škole, a koji su obično i neka vrsta rezigniranih moralista i rezonera, koji sveprisutnim cinizmom zatrpavaju moguće znake ukazivanja svoje nežno-idealističke prirode… Te uvek ratuju za svoj račun, makar i za beznadežno izgubljenu stvar.

Sticajem okolnosti, ili nečijom veštom nameštaljkom, novinarka dolazi do bizarnog saznanja: u jednom novinskom tekstu u Politici, još u jesen 1968, objavljen je „tajni“ akrostih od početnih slova poglavlja, koji glasi: „Tito je umro“. Ne bi to samo po sebi bilo neko čudo, osim bezumne hrabrosti misterioznog autora, da se u tekstu ne spominju datum 4. maj i vreme 15.05 sati, dakle, baš ono vreme kada je Josip Broz Tito zaista umro, ali – dvanaest godina kasnije?! I zašto je uopšte baš nju navelo na taj naizgled paranormalan podatak, i šta da radi s njim čak i kad potvrdi njegovu verodostojnost, i kakve to, na koncu, može imati veze s bilo čime današnjim? Eh, dakako da ima, i dakako da su tajne i laži jednog naizgled prošlog svršenog vremena na milion slatkih i bezobraznih načina isprepletene sa tajnama i lažima, a nadasve zločinima današnjice!

Izbegavam, primetili ste, šire opisivanje konkretnih detalja, jer ne želim da otkrivam više od neophodnog onima koji knjigu još nisu čitali. Ono što se i može i mora reći jeste da je ovaj roman pre svega jetka revija heroja tranzicije, „demokratskih“ polit-lopova i ukoljica, japija krvavih ruku i već sve te „postmoderne“ bagaže kakvu jedan prefrigani, a opet istorijski naivni Tito nije mogao ni da zamisli… Drugim rečima, Beograd i Srbija kroz koje naratorka mesečari u potrazi za opasnim istinama, opasno liče na one koje možemo videti gledajući kroz prozor, mada ne u bilo kojem dnevnopolitičko-pamfletskom smislu, nego u onom suštinskom, epohalnom: svi elementi su tu, mada je njihov raspored čist literarni konstrukt. Mirjana Novaković, naime, ne piše „roman s ključem“ i ne traći svoje i čitaočevo vreme na plitka razračunavanja s bilo kim ili čim, nego portretira društvo u kojem je Novac jedino preostalo božanstvo, do te mere da čak ni seks više nema šanse u srazu s njim… Zanimljiv je način na koji je autorka eksproprirala jednu stvarno postojeću stranku, to jest ime, pa čak i stranačke boje (plavo-žute), a da je pri tome sasvim suvereno ostala u domeni romaneskne fikcije, ne samo zato što su svi bitni politički protagonisti (osim pokojnog Đinđića) tu isključivo kao literarni likovi „izmišljenih“ imena, a ni kao takvi ne mogu se nipošto dešifrovati kao jednoznačne replike „postojećih“ ličnosti. Tako ta Demokratska stranka iz romana nekako više postaje tranziciona metafora, opšte istočnoevropsko mesto u pretvorbi društva iz roba Ideologije – gde će naratorka još i detektovati ostatke kakvog-takvog, ma koliko izvitoperenog dostojanstva – u roba Novca i Robe, gde više nema ama baš ničega dostojnog. Koloplet niskih interesa, poganih zločina i sveopšteg trangefrangisanja, plus zapretani i zapleteni tragovi starih računa i obračuna iz brozističkih vremena – nije li to odviše eksplozivan koktel, koji lako može razneti lice onog ko ga promeša? O da, što će reći da je novinarka u velikoj opasnosti, ali nije ni ona u ovoj igri nipošto bez aduta… I šta bi na kraju s onom Tito-misterijom, sjajno smišljenom navlakušom ovog romana? To ćete, jakako, morati da otkrijete sami. Kako god bilo, Tito je umro je više od besprekorno izvedene stilske vežbe i novog Novakovićkinog izleta u nepoznato: to je uzbudljiv roman o bedi tabloidne Srbije, a tabloid je – uz crnu hroniku, dakako – njeno najautentičnije ogledalo, takoreći ogledno štivo duha vremena.