Za samo godinu dana pojavile su se na srpskom jeziku tri obimne istorije savremene francuske filozofije: Fransoa Kise, French Theory (Karpos); Fransoa Dos, Istorija strukturalizma I (Karpos); Razmig Kešejan, Leva hemisfera (Fmk), sve tri u vrhunskom prevodu Olje Petronić. Dakle, bezmalo 1500 stranica istorije filozofije koja se ni na jednom srpskom Filozofskom fakultetu ne proučava sistematski, dok se samo na novosadskom, kao najdinamičnijem, studenti mogu delimično upoznati sa „Francuzima“. To je prvi paradoks. Izdavači se, dakle, uprkos strahovitoj krizi u izdavaštvu, pokazuju savremenijim i smelijim od fakulteta koji na krizu odgovaraju ukopavanjem u pesak konzervativizma, u sigurnost beznačajnosti, u udobno ignorisanje stvarnosti. Paradoksi se potom nižu gotovo prirodno.
Tekstovi „Francuza“ – Derida, Delez, Liotar, Fuko & all. – najblaže rečeno vrlo su zahtevni, te je, zapravo, zapanjujuće u kojoj meri su, s obzirom na složen jezik, postali delotvorni. Kako je, dakle, heterogena grupa vrlo ozbiljnih, vrlo posvećenih i vrlo hermetičnih filozofa, najzad i vrlo revolucionarnih, uspela da se nametne ne samo Evropi koja je filozofiju i izmislila, već kako se dogodilo da kolonizuju i najmoćniju kulturu današnjice, američku, pitanje je na koje odgovaraju ove knjige. Nije prosto probiti se kroz jednoga Fukoa, recimo, ali idejama koje su otud isklijale teoretičari danas barataju kao oruđem koje se, naprosto, podrazumeva, kao što se u restoranu podrazumevaju kašika, nož i viljuška. I ne samo to. Filozofija dostojna toga imena uvek je filozofija slobode, što znači da je opasna za svaku vrstu autoritarnog mišljenja i delovanja. (Utoliko je danas teško zamisliti studente Filozofskog fakulteta u Beogradu, recimo, koji će se pobuniti protiv autoritarne vlasti. Dominantna analitička filozofija potpuno je bezopasna.)
Epizoda s kolonizovanjem Amerike i američkih katedri za humanističke nauke, o čemu piše u svojoj kompetentnoj studiji Fransoa Kise, posebno je zanimljiva. Amerika nikada nije bila čuvena po filozofiji, te nije čudo što „Francuzi“ nisu uspeli da probiju mrtvu tvrđavu analitičke filozofije. Tome nasuprot francuske ideje preplavljuju katedre za književnost, ili se duboko uvlače na studije antropologije, sociologije, u ne mali broj umetničko-praktičkih disciplina poput arhitekture, ostavljajući značajne posledice. Studenti svikli na konzervativne programe i akademsku močvaru, najednom su se osetili živim u dodiru sa nečim što su prepoznali kao neprestano vrenje ideja, kao ono što ih opskrbljuje oruđem i oružjem za suočavanje sa stvarnošću politike, vremena, za artikulaciju njihovih nezadovoljstava, za to da, uopšte, shvate šta im je činiti. Analitička sholastika, istovremeno, ne samo da se ne suočava ni sa jednim relevantnim problemom, nego se napadno trudi da bude na bezbednoj udaljenosti od svega što je stvarno. Pa i od filozofije. Ona je toliko bezopasna da joj se može dopustiti bilo šta. „Francuzi“, međutim, nagrizaju, riju, žuljaju.
Odličan primer za delotvornost savremene francuske filozofije, te u kojoj meri je ona bila (i ostala) opasna za svaki oblik autoritarne vlasti i autoritarnog mišljenja, jeste Srbija krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka, vreme, dakle, u kojem započinje veliko rušenje Srbije predvođeno sigurnom rukom Slobodana Miloševića. Tada će, 6. aprila 1991. godine, sala Kolarca biti ispunjena kao nikada ranije samo da bi čula, ili makar videla, Žaka Deridu. Tiskali su se ljudi u tom simboličkom, političkom gestu prisustvovanja – simboličkom jer ogromna većina, zapravo, teško je mogla da prati Deridine filozofske vratolomije – studenti su sedeli po podu ili u tišini stajali u holu slušajući velikog majstora koji je, govoreći o češkom filozofu Patočki i smrti, govorio nama o nama samima. Uzalud. Mišljenje koje odbija prevlast etničkih, nacionalnih, polnih, patrijarhalnih identiteta, mišljenje koje će razliku da pretpostavi svakoj vrsti istosti, ono mišljenje koje će izdaju sopstva, pa time i svega ostalog, da suprotstavi herojskoj pozi i državotvornom nadahnuću, u autoritarnoj Srbiji bilo je prepoznato kao opasno. Uostalom, nijedan poststruktaralista (postmodernista) nije pokleknuo: iz odvratnih, prljavih godina, izašli su neukaljani i kao filozofi i kao ljudi. Za tada dominantne marksiste i hajdegerijance to se ne može reći. Naprotiv.
Istorija francuskog (post)strukturalizma se, u svojoj bitnoj ravni, pokazuje kao istorija otpora svakoj vrsti destruktivnog autoriteta. Ako bismo upotrebili jednu slavnu reč, rekli bismo da je dekonstrukcija lek protiv destrukcije. Utoliko su ove knjige, uprkos mlitavoj filozofskoj sceni, uprkos obezljuđenoj javnosti i beskrvnom društvu (uskoro će i vampiri početi da beže iz Srbije jer neće više biti krvi), uprkos dubokom beznađu, nešto poput filozofskog priručnika za preživljavanje: očaj ne služi ničemu, a za početak ni suočavanje sa sobom i sopstvenim strahovima nije rđav korak.
