Forma končerta

Vladimir Tasić (1965) predaje matematiku na kanadskom univerzitetu Nju Bransvik. U srpsku književnost ušao je sa dve zbirke priča – Pseudologija fantastika (1995) i Radost brodolomnika (1997). Za svoj nedavno objavljeni roman prvenac Oproštajni dar upravo je dobio nagradu „Knjiga godine“, koja je dodatno skrenula pažnju na njegov redak književni dar. U njegovim knjigama ima ono „nešto“ što uhvati čitaoca i ne pušta ga dugo pošto zatvori njihove korice.

„VREME„: Nije baš česta pojava da se neki matematičar otisne u književnost, iako u istoriji književnosti ima primera i za to, kao u slučaju pisca Alise u zemlji čuda, Luisa Kerola.

VLADIMIR TASIĆ: Ili savremenog argentinskog pisca Gižerma Martineza. Slažem se da se takav spoj ne sreće često, ali mislim da za to ne postoje suštinski razlozi. Previše se insistira na tome da se humanistika i matematika međusobno isključuju. Da se nije aktivno zanimao za matematiku, Keno bi teško mogao da stvori svoju čuvenu pesničku mašinu, knjigu koja na deset strana sadrži sto hiljada milijardi soneta. Mekjuen je teoriju haosa „koristio“ u romanu Enduring Love… Nije sve baš tako čvrsto razgraničeno kao što se misli. Meni se čini da ono što kao pisac dobijam iz matematike jeste osećaj za preciznost, za ritam i konstrukciju priče. To može da deluje hladno i distancirano. Moja druga zbirka priča (Radost brodolomnika, prim. aut.) bila je malo previše u tom „matematičkom“ štosu, gde je zadovoljstvo konstrukcije postalo važnije od zadovoljstva čitanja. Mislim da sam se u romanu donekle toga oslobodio.

Napisao si i knjigu Matematika i koreni postmoderne misli, objavljenu na engleskom i španskom. O čemu se tu radi?

Teza knjige je da se sukob nauke i postmoderniteta, koji se odigrava na Zapadu poslednjih desetak godina, može videti i kao radikalizacija jedne veoma važne rasprave o prirodi matematičkog znanja, s početka XX veka. Ne tvrdim da je moja teza faktički tačna, niti da je neko nešto „prepisao“ iz matematike, već sam pokušao da pokažem da se neki postmoderni argumenti i teorije mogu posmatrati i u tom ključu. U tom kontekstu neke stvari postaju manje ekstremne, i približavanja su moguća…

Možeš li o tome malo konkretnije, o kakvom sukobu je reč?

Postmoderna teorija problematizuje odnos znanja i moći, pojmove istine i identiteta. To se potom redukuje i trivijalizuje na bezbroj načina, pakuje se i prodaje na akademskom tržištu kao opaka subverzija sistema. Pošto popularnost ovog proizvoda ugrožava neke etablirane intelektualne brendove – kao što je, recimo, nauka – grupa intelektualaca upela se da dokaže da je postmoderna teorija štetna za mentalno zdravlje, i da je ne treba konzumirati.

U tvojim knjigama se nalaze reference na razne religiozne i hermetičke spise, na autore poput Solovjeva, Kuzanskog, Bemea, Majmonida… Da li su ova interesovanja posledica „traganja za misterijskim u empirijskom„?

Te reference nisu proizvoljne, one imaju stratešku svrhu. Na primer, u Oproštajnom daru se mnogo govori o srcu, a da bi reč „srce“ mogla da funkcioniše onako kako sam ja to želeo, kao moćan simbol za misteriju ljudskog, ta reč je morala biti otrgnuta od svojih kičerskih konotacija – u stilu „srce se sa srcem dopisuje“. Jedan od načina da se neutrališu te banalne asocijacije je da se reč „srce“ stavi u kontekst spisa i mislilaca koji su srcu pridavali centralni, mistički značaj. Otud Beme, Majmonid…

Oproštajni dar je jedan od romana koji se na svoj način bave sudbinama ljudi koji su u poslednjih 10–15 godina otišli iz zemlje.

Relativno velika grupa mlađe ili srednje generacije je otišla. To je sociološki fenomen koji legitimno ulazi u književnost. Neki od tih ljudi prošli su kroz imigrantsku dramu, kroz „kulturni šok“. Međutim, ne može se o tome više pisati kao da su oni prognani na mračnu stranu Meseca. To su mladi, obrazovani ljudi koje sam sretao, recimo, na projekcijama filmova Hala Hartlija. „Šok“ mog junaka ne nastaje zato što je kultura u koju odlazi potpuno strana, već zato što o njoj ponešto zna. Zato njegova reakcija nije čist egzilantski bednjak, već je prožeta ironijom i humorom. Njemu je život u sterilnim predgrađima jednako čudan kao i dijaspora koja sa maticom održava kontakt preko Lepe Lukić. Da ne mudrujem previše, to je samo jedna od tema koju roman obrađuje.

Kada si ti otišao u Kanadu?

U Kanadu sam otišao 1988. na postdiplomske studije, sa namerom da se po njihovom završetku vratim u zemlju. A onda se kod nas desilo to što se desilo. Meni su se u međuvremenu ukazivale izvesne prilike i ja sam relativno racionalno odlučivao o tome da li da ih prihvatim ili ne. Da li da prihvatim kanadsku državnu stipendiju za usavršavanje na Oksfordu ili da dobijem besplatan prevoz na neki od frontova? Hm, teško pitanje. I evo, korak po korak, već trinaset godina sam „tamo“.

Kako ti je sa te daljine izgledao raspad zemlje?

Neumesno je da ja pričam o tome, jer sam sve to gledao na televiziji, sa bezbedne udaljenosti, uz stipendije, posao i ostale forme zaštićenosti. Mogu samo da ređam subjektivne utiske. Dakle, prvo čisti eskapizam, poricanje, bes zbog nemoći, krivica što je meni bolje i što ne mogu ništa da uradim, i tako dalje, do prihvatanja surovih činjenica. To se valjda zove stages of grief.

Da li si razmišljao zašto se sve to desilo?

Jesam, i odgovor je vrlo jednostavan: ne znam. Otišao sam u uverenju da se tako nešto ne može dogoditi, i bio sam, kao i mnogi, zatečen. Ni sad ne verujem da se složeni problem Balkana može svesti na „vekovne etničke mržnje“, kako se sve pojednostavljeno objašnjava u zapadnim medijima. Sigurno je da je bilo i toga, i još ga ima, ali mislim da to nije sve. Ne mogu se zanemariti ekonomski faktori, političko spletkarenje, nesposobnost i igranje ljudskim životima na nacionalnom i internacionalnom nivou, interesi sumnjivih individua, naša užasavajuća sposobnost da sebe opravdavamo i grešku tražimo samo u drugima, sklonost ka ratovanju iz fotelje, povodljivost i slepilo koje je Domanović neprevaziđeno dobro opisao… Slobodno me zaustavi!

Kada si prvi put došao u SRJ?

Negde krajem 1993. Bilo je to vreme hiperinflacije i sve je izgledalo potpuno apsurdno. Međutim, ja sam tad upoznao svoju suprugu, a u takvim situacijama čovek je sklon da ne primećuje mnoge stvari.

Eho raspada zemlje nalazi se u tvom romanu.

Da, nisam bežao od toga, a ni od određenih političkih konotacija, ali sam se trudio da te stvari deluju iz pozadine, baš kao eho. Imao sam ambiciju da govorim o nekim univerzalnijim problemima – o odnosu prema „novoj“ i „staroj“ kulturi, odnosu prema samoći, smrti, nostalgiji, ljubavi. O prevazilaženju nekih stvari kroz iluziju umetnosti. Koliko sam uspeo, na čitaocima je da prosude.

Zašto roman nosi podnaslov Končerto?

Roman ima tri stava – kao concerto grosso – u okviru kojih je priča ispričana u jednom dahu, gde se tempo po potrebi menja ali je većinom brz. Forma končerta, koja se može činiti kao veštački nametnuta, meni je izgledala sasvim prirodna za ton koji sam želeo da postignem. Ona dopušta uvođenje mnoštva glasova, partitura koje odstupaju od teme ali se uvek vraćaju, dopunjuju, i mogu da funkcionišu kao celina.

Ovim romanom Novi Sad je dobio jednu dirljivu literarnu posvetu. Kakav je tvoj odnos prema tom gradu?

Volim Novi Sad. To je prirodno. Ovde sam rođen, ovde sam živeo dve trećine života. U Novom Sadu sam uglavnom „prisutan kroz odsustvo“, ali to ne menja moj osnovni stav. Naravno, grad se menja i ja se menjam, pa mi se ponekad učini da bi Novi Sad trebalo da bude „veći“, fleksibilniji, opušteniji, vredniji, vedriji, da svi žele ovde da dođu iz nekog razloga, evo, kao što si i ti došao.

Odnos između pripovedača i njegovog brata sličan je odnosu između jedna druga dva literarna brata – Badija i Sejmura Glasa.

Da, čak se Selindžer i eksplicitno pominje u knjizi kao jedna referentna tačka, kao omiljeni pisac pripovedačeve žene. Iako se o njemu danas može čuti da je passé, a neki ozbiljni pisci odbijaju da ga uzmu za ozbiljno, svejedno mislim da je on sjajan pisac, za mene svakako bolji od mnogih „velikih“ pisaca, a ta knjiga o bratu (Sejmur: uvod, prim. aut.) uvek me je oduševljavala. Ona je sigurno jedna od knjiga koja je negde formirala strateški odnos između likova u mom romanu. Naravno ne doslovno, između ove dve knjige nema mnogo veze sem jednog osećaja koji se meni veoma dopao. Lik brata kojeg više nema može da funkcioniše na nivou simbolike onog što je ostalo za nama ili nestalo, kao sva neispunjena obećanja naše prošlosti, dok brat koji ostaje mora da se bori sa tim. To je širok prostor za tumačenje, bez obzira na pomenuti selindžerovski detalj. Ipak, za one znatiželjnike koji naslute daleku vezu sa Badijem i Sejmurom, u samom tekstu postoji jasna referenca koja je potvrđuje.

U romanu se govori o odnosu prema sopstvenoj tradiciji, što je i danas, kao i uvek, bolna i večito aktuelna tema.

U pitanju je ambivalentan odnos. Mi živmo u raznim tradicijama, ali ih isto tako i stvaramo. Kod nas se mnogo insistira na nacionalnom ponosu, ali treba razmisliti koliko mi o svojoj tradiciji uopšte nešto znamo i da li insistiramo na pravim stvarima. Da li su herojstvo i zlatne viljuške ono najvrednije, ili to da smo imali filozofe poput Božidara Kneževića i Brane Petronijevića, da je Edmund Huserl svoju čuvenu knjigu Kriza evropskih nauka objavio upravo u Beogradu i to na nemačkom? Bio sam nedavno na gostovanju u Pragu, u češkoj akademiji nauka, i osnovno iskustvo koje sam otud poneo je da se oni ponose svojom tradicijom na način koji bi i nama mogao biti zanimljiv. Ljudi su mi gotovo neprestano pričali o svojim filozofima, naučnicima, piscima, o mestu češke kulture u jednom širem kontekstu, i ja sam, normalno, počeo da čitam neke od njih. Da su mi pričali o zlatnom escajgu, ne bih ništa saznao o Janu Patočki. Možda bismo i mi mogli da se okrenemo nekim drugim delovima naše tradicije. U jednom pasusu romana, pripovedačev brat kaže da smo mi (misli se na SFRJ) evropska Argentina i da je svaka tradicija – naša tradicija. To je zapravo ono što je Borhes govorio – da je svaka tradicija argentinska tradicija. Činjenica da je Borhes ostavio ogroman trag u našoj književnosti govori o izvesnoj sličnosti senzibiliteta, i možda se možemo nadati, ja se nadam, da ćemo pronaći tu otvorenost koju smo negde zagubili. No da bi se promenio naš odnos prema sopstvenoj tradiciji, ona se pre svega mora učiniti vidljivom i dovesti u pitanje. Lik brata u mom romanu to čini bez infantilnog odbacivanja, i u tome je, bar za mene, deo njegovog šarma. Ali on je mrtav, čak i kao književni lik. A mi smo još tu.