Sasvim nerado, s osećanjem mučnine, uključujem se u polemiku oko sporne odluke ovogodišnjeg žirija za NIN-ovu nagradu za roman godine. Mučninu mi proizvodi iskustvo polemisanja u našoj kulturi, jer se ono, pre ili kasnije (po pravilu pre) svede na diskvalifikacije na ličnoj osnovi, „razotkrivanje“ tajnih, zaumnih i opskurnih pozadina argumenata koji bi trebalo da budu kritički i racionalni, pa sve vrvi od određenja tipa „osvetnički karakter“, „plemensko shvatanje“, „talibani EU“, „gebelsovski maniri“, „fantomi osvete“… Razlog što se priključujem polemici je osećanje odgovornosti prema nečemu što mi je vrlo bitno – etičkim kriterijumima u umetničkoj kritici – i s nadom da mogu dati doprinos razrešavanju ove mučne situacije, koja ne bi ni trebalo da bude predmet polemike nego najosnovnije, podrazumevajuće procedure.
Argumenti Tihomira Brajovića („Zašto, pobogu?“, NIN, 3134) nesporni su. Ne zanima me, kao ni, verujem, većinu čitalaca, moguća pozadina ovih argumenata, na kojoj Vasa Pavković, tendenciozno i omalovažavajuće, zasniva najveći deo svog odgovora („Fantom osvete“; NIN, 3135), već samo ono što se u njima tvrdi, a to je nesporan stav da je učestvovanje u radu žirija kritičara koji je istovremeno i urednik knjige koja je u konkurenciji – najčistiji sukob interesa. Ne želim da dolivam ulje na vatru, pa da tvrdim da je i sâmo aktivno bavljenje književnom kritikom, ako je neko kontinuirano vezan za jednu izdavačku kuću, takođe sukob interesa. Ovaj argument neću da razvijam, jer bi se ispostavilo da u Srbiji književna kritika kao profesionalna aktivnost skoro da ne postoji, jer ovakvi slučajevi nisu presedan, nego pravilo. Paradoks je da je jedan od retkih kritičara čija je esnafsko-etička pozicija besprekorno čista upravo Tihomir Brajović koji je, u polemici u listu u kome je on književni kritičar, dezavuisan. Protiv toga energično protestujem.
U srpskoj pozorišnoj kritici i pozorišnom životu uopšte, ovako nešto ne bi bilo moguće. Ne bi bilo moguće, da napravim slobodnu paralelu, da u žiriju festivala sedi upravnik pozorišta koje ima predstavu u konkurenciji. Takođe, nemamo ni slučajeve da su kritičari aktivno i kontinuirano vezani za teatarsku produkciju (kao upravnici, umetnički direktori, dramaturzi na plati), s jednim izuzetkom. Međutim, dotični kolega koji se opredelio da se bavi i produkcijom i kritikom – imajući, pri tome, i neke profesionalne argumente koji se mogu uzeti u obzir – suočava se s činjenicom da nije pozivan u žirije vodećih pozorišnih festivala, i na to i on pristaje bez žalbi. Razlog transparentnosti je i to što se o ovim pitanjima raspravlja u esnafu pozorišnih kritičara, ali i s menadžerima i umetnicima. Dodatna potpora nalazi se i u Etičkom kodeksu Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara (AICT/IATC) u kome se konflikt interesa definiše kao pisanje o predstavama s kojima je kritičar profesionalno povezan, ili odlučivanje o njima u različitim žirijima
Iz ove paralele jasno je da je pisanje o knjigama s kojima je kritičar, pre svega kao urednik, profesionalno povezan, ali i odlučivanje o nagradama za te knjige, neprijatno očigledan sukob interesa u celom civilizovanom svetu. Kada se stvari jasno proceduralno postave, onda tu više nema prostora ni razloga za objašnjenja da kritičar više nije zaposlen kao urednik, da je knjigu potpisao pre nego što je pozvan u žiri… Time se, takođe, izbegava i neprijatna situacija nagađanja da li su ostali članovi žirija bili pod pritiskom ili ne, kao i irelevantno bavljenje moralnim likom dotičnog kritičara, što, u konkretnom slučaju, nije pokrenuo Brajović nego sâm Pavković, krupnim slovima ističući da nije, „ni u ovom slučaju, kao ni tokom cele karijere, učinio NIŠTA čega bi se stideo“ („Fantom osvete“; NIN, 3135).
U obrazloženju glavnog i odgovornog urednika NIN-a Nebojše Spaića kaže se da „pravilnik predviđa da glavni i odgovorni urednik imenuje, ali ne predviđa pod kojim uslovima smenjuje članove žirija“ („Činjenice“, NIN 3135), što može da znači samo jedno: pravilnik je, i ovde ni ja ne mogu da se suzdržim, neprofesionalan, beskoristan i besmislen. Najkasnije u trenutku proglašenja užeg izbora, član žirija koji je profesionalno povezan s bilo kojom knjigom iz te konkurencije, morao bi, po automatizmu, bez vivisekcije njegovog moralnog lika (kao i ostalih članova žirija) da bude zamenjen… Zar je to mnogo za integritet NIN-ove nagrade? U društvu i kulturi u kojoj se nakupio veliki talog iz ranijih vremena, u kojima je vrlo teško uspostaviti i bazične profesionalne i etičke standarde (što se, zapravo, svodi na isto), najsigurniji put oporavka je onaj koji prati jasne procedure. Demokratija je, kao što znamo, upravo to – forma i procedura.
(autor je pomoćnik generalnog sekretara Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara i stalni pozorišni kritičar NIN-a)
