Ko žanje „Žetvu“

U najkraćem – „Žetva“ (2026) je film bez koga smo mogli i na koga je potrošen novac za koji je mogla da bude pronađena kud i kamo svrsishodnija namena. Promašenost ovog „projekta od nacionalnog značaja“ ispoljava se na više nivoa. Nije to najgori film na svetu, da ne preterujemo, poseduje određeni stepen gledljivosti i u glavnoj ulozi ima Metjua Meknaltija koji se zaista junački bori sa ograničenjima scenarija, ali, u zbiru: utisak je krajnje mlak. Ono što smeta jeste očigledna propagandna nota (koja je, da se ne lažemo, i bila očekivana), ali još više od toga činjenica da je u osnovi reč o filmu za koji je teško objasniti zašto uopšte postoji – kome se obraća i šta zapravo želi da postigne.

Uznemirujuće vizije

Da se podsetimo. „Žetva“ je dvosatni igrani filmu na kome je radio američki reditelj i scenarista Pol Kampf (dok je reditelj u postprodukciji Mladen Šević ), a koji je zasnovan na romanu „Srpsko srce Johanovo“ Veselina Dželetovića. U centru priče je nemački baron Johan fon Vagner (glumi ga pomenuti Metju Meknalti, britanski glumac nemačkog porekla sa pristojnom karijerom), koji nakon transplantacije srca počinje da doživljava uznemirujuće vizije koje ga vode na Kosovo i Metohiju gde saznaje o Žutoj kući i ilegalnoj trgovini organima.

Već iz same premise vidi se ambicija: film pokušava da spoji ličnu, gotovo metafizičku priču o identitetu i krivici sa politički i istorijski teškom temom. Problem je što ta dva sloja nikada ne uspevaju da se organski povežu. Umesto kompleksne drame, dobija se ilustrativna naracija koja više insistira na poruci nego na filmskom izrazu. Ako je ideja bila da se „naša priča“ predstavi međunarodnoj publici – što se jasno vidi po međunarodnoj glumačkoj postavi (Metju Meknalti, Angus Mekfajden i drugi), odluci da veći deo filma bude na engleskom i produkciji koja uključuje strane saradnike – rezultat je, paradoksalno, nedovoljno ubedljiv upravo za to tržište.

Foto: Tanjug / Vladimir Šporčić

Bez autorske prepoznatljivosti

Kampfova režija je funkcionalna, ali krajnje rutinska – dok se isto može napisati i za muziku (Goran Bregović), fotografiju (Radan Popović), kostime (Jelena Đorđević)… Na papiru, odabrana srpska ekipa je bila odlična: ali u praksi nešto nije kliknulo.

„Žetvi“ nedostaje autorska prepoznatljivost i estetska zaokruženost neophodna za A-festivale, ali istovremeno nema ni dovoljno energije, ritma i uzbudljivosti da bi privukao širu publiku – pogotovo inostranu, ali i domaću (film je za prvi vikend pogledalo oko 11.000 gledalaca u Srbiji, ali ta cifra, iako ne katastrofalna, svakako ne ukazuje da će film biti hit).

Na nivou scenarija problemi su možda i najočigledniji. Priča deluje kao da je koncipirana oko ideje – konkretno, razotkrivanja zločina i moralne poruke – a ne oko likova. Johan kao protagonist ima potencijalno zanimljiv unutrašnji konflikt (živi sa srcem žrtve i nosi tuđu traumu), ali film ne uspeva da ga razvije u punokrvnog, psihološki uverljivog lika. Njegova potraga deluje više kao narativni mehanizam nego kao stvarna lična transformacija. Dramaturgija je neujednačena: film čas pokušava da podigne tenziju, čas zapada u statičnost, bez jasnog osećaja ritma (energičnija montaža bi tu svakako pomogla jer je u filmu bar 20, ako ne i više minuta čistog viška).

Foto: Tanjug / Vladimir Šporčić

Očigledna ambicija

Iako se oslanja na žanrovsku matricu trilera i ima elemente misterije i filma potrage/osvete, „Žetva“ deluje razvučeno i neuzbudljivo. Ključne scene koje bi trebalo da nose emotivnu ili narativnu težinu ostaju nedovoljno razrađene, dok se sporedni momenti nepotrebno produžavaju.

Dodatni problem je i tonalna neujednačenost. Film pokušava da bude istovremeno intimna drama o savesti, politički angažovan film i žanrovski triler – ali ne uspeva da jasno odluči šta je od toga primarno. U tom raskoraku, svaki od tih slojeva ostaje nedovoljno razvijen.

U konačnom zbiru, „Žetva“ je film sa očiglednom ambicijom i „velikom temom“, ali bez adekvatnog filmskog izraza. Ostaje utisak propuštene prilike – projekta koji je možda imao nameru i političku težinu, ali nije uspeo da pronađe ubedljiv, umetnički relevantan način da je prenese. Srce je presađeno, ali nije zakucalo.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!