EPP

Nezaobilazan deo TV programa oduvek su bile – reklame. Istorija televizije može se sagledati proučavanjem TV reklama, jer tu možete videti znake epohe, modu, vrednosne stavove i sliku sveta. Setite se samo EPP blokova na JRT-u, ili ih pronađite na Jutjubu. Kao u spomenaru. Reklame su ovih dana u žiži pažnje javnosti, jer postoji inicijativa o ograničavanju ili ukidanju emitovanja reklama na Javnom medijskom servisu Srbije. Ukoliko RTS ima pretplatu (koju redovno plaćamo), reklame postaju ne samo dodatni izvor profita, nego, vrlo brzo – smisao programa. Shvatam da ćete pomisliti kako postoje dvostruki standardi za RTS i ostale (komercijalne medije) i potpuno ćete biti u pravu. Svako ko je gledao TV program u nekoj od zapadnoevropskih zemalja primetio je da se filmovi besomučno prekidaju reklamama na komercijalnim kanalima. Javni servis je ili bez reklama ili sa veoma ograničenim brojem, što ga, priznaćete, opet dovodi u privilegovan položaj. Šta bih dao da jednom odgledam film ko čovek, bez „reklamnih seča„, prašaka, belila za rublje, dezodoransa za WC, piva, najava programa, itd. Proteklih dana je RTS emitovao nekoliko odličnih filmova u večernjem terminu koje je bilo praktično nemoguće normalno gledati. Prvo vam čobanče i njegovo devojče zavrte menuet kolce, pa krene interni promo, pa reklame, merio sam: na svakih dvadeset minuta filma: pet minuta kolce! Setih se vremena tokom NATO bombardovanja kada su filmovi trajali po četiri sata, sve sa aviončetom u ćošku. Osećao sam se kao penzionerka na bensedinu, usporena u vremenu, osuđena na reprize – sa fleševima Avrama Izraela. Primer imate već u komšijskom HRT-u (čiji filmski paketi zastrašujuće liče na RTS-ove) gde se film seče jednom, sa samo jednom reklamom. Poenta je jasna – javni servis neće biti gledan manje, naprotiv, reklama nam je svima preko glave. To nas onda navodi na pomisao da je u pitanju samo lova za finansiranje RTS-a, koji je danas tehnološki superioran, ali programski žalosno tavori ukoliko izuzmemo produkciju domaćih serija kao osnovni programski proizvod. Da bi svi bili lepi u „Grehu njene majke“, morate da gledate reklame.

Pomenuta inicijativa ima za cilj eventualnu pomoć štampanim medijima koje, navodno ugrožava televizija. To je plemenit cilj, ali se plašim da će novine, kao i knjige – morati da se izbore za čitaoce, prvenstveno u konkurenciji sa internetom. Problem TV reklama mnogo je složeniji od pukog brojanja minuta reklamnih blokova. Kao što su tabloidi promenili standarde štampanih medija tako su i reklame definisale oblik televizije. Ona se ubrzala, fragmentovala, dramatizovala i komercijalizovala. Kada u TV programu vidite predmet – i prepoznate ga, to je produkt plejsment, dakle – vi gledate reklamu. Kada Mrka nosi majče sa aždajče, vi gledate ministra, al gledate i reklamu. Kada na konferenciji Vlade prepoznate sok ili kiselu pred govornikom – gledate reklamu. Stvar je otišla još dalje. Kontrolu nad medijima (naročito komercijalnim) danas nemaju stranke direktno – nego putem prodaje oglasnog vremena. Dakle, ukoliko nemate reklamno vreme, nemate ni program. Istorija savremene televizije reklame je dovela do te tačke da danas u Srbiji gotovo da ne možete napraviti razliku između informativnog novinarstva i informativnog marketinga. Ukoliko pažljivo gledate vesti svih TV stanica u Srbiji, primetićete upadljivo odsustvo spoljnopolitičkih tema i veliku količinu političkog produkt plejsmenta. Šta nas briga za svet, kad tamo nema naših plitičara, to mi je jasno. Na primer, prepoznate ministra među radnicima (nešto im govori), prepoznate predsednika pred sudom (pa on da izjavu), a to je jedan od radnika iz Lapova ovih dana definisao rečima – ispade, kad nema ministra, nema ni države! Ovo stanje konstantne medijske predizborne kampanje podseća na Lava Trockog i teoriju „permanentne revolucije„. Samo pred izbore, u ćošku TV ekrana se pojavi onaj smokvin list gde piše „plaćeni termin“. Dakle, nikada nije dovoljno medijske promocije, a to se u ovoj zemlji izgleda plaća – reklamama. Mi smo time postali 3u1, pretplatnici, potrošači i birači. Zato je „ograničavanje“ reklama i reklamiranja i pitanje kvantiteta, ali i kvaliteta. Ukoliko bi u Srbiji doslovno ukinuli reklame, možda bi u snegom zavejanim domovima na ekranima ostao samo sneg, onaj televizijski.