Ako se u toku radnog vremena nađete ispred državne institucije, pomislićete da je deo zaposlenih u belom štrajku. Obavijena belim duvanskim dimom, naša činovnička kasta džudži ispred ulaza upijajući dnevnu dozu nikotina. Tu je nezaobilazna pepeljara sa peskom i ostali pušački imobilijar. Otkad znam za sebe, državni posao je imao scenografiju obeleženu nikotinskim tragovima. Dobro, bilo je tu i alkohola (naročito po organima sile i prinude), ali u svakoj kancelariji vas sačeka poznati dašak ustajalog duvanskog dima. Tu su šoljice kafe, bele, sa plavim rubom, tanjirić koji je opciono pepeljara, zavese neodređene boje, uvek konačno žućkaste od duvana i svenuli fikus čija saksija takođe krije pepeo. Zato „cveće“ po firmama nikada nije imalo biljne vaši. Redovno zaprašivanje nikotinom, eto to je!
Međutim, od poslednjeg serijala „Farme“ na TV Pinku, stvari su se drastično promenile. Proizvod koji je nastao šezdesetih godina doživeo je globalnu ekspanziju, pa eto nje i kod nas – stigla nam je elektronska cigareta! Farmeri iz Lisovića pokazali su nam kako se duvani u 21. veku poput severnoameričkih Indijanaca koji su sa Evropljanima pušili lulu mira, sastavni deo indijanskog bratimljenja, posle kojeg ide ono zasecanje dlana i mešanje krvi.
Pušenje je, dakle neosporno, od svog nastanka ritual i socijalna kategorija. I veliki biznis.
Počnimo od naziva. Kao elektroničar/tehničar iz doba usmerenog obrazovanja, nisam uspeo da odgonetnem tajnu te „elektronike“. Mislim da osim punjača sa USB ulazom i raspršivača nikotinskog ili eteričnog ulja, u elektronskoj cigareti nema kompjuterske nauke. Naš narod, inače i čip u automobilima iz devedesetih još uvek sa strahopoštovanjem, automehaničarski zove – „kompjuter!“
Elem, šta je to u ljudskom biću što ga tera da po ceo dan glođe i sisa nikotinski USB priključak?
Uveli smo drakonske zakone u borbi protiv pušenja, u restoranima je uvedena segregacija, u hotelima takođe, svaka institucija ima na vidnom mestu imenovanu „odgovornu osobu“ koja će proganjati pušače i sprovoditi zakon. Na tim papirčićima ima i neki pečat i neki član zakona, nema zezanja.
Kako onda pojedinci, sve brojniji, nonšalantno u zatvorenim prostorima otpuhuju nikotinsku paru?
Naši TV kanali su se praktično podelili po tome da li u njihovim programima neko elektronski čibuči.
Prednjači, opet naravno, rodonačelnik žanra, televizija Pink, u kojoj su elektronske cigarete postale TV program za sebe, još od indijanske farme. Firme koje ih prodaju potpuno su niskog profila prepoznatljivosti, to su praktično distributeri i deo globalnog multimilionskog biznisa. Ogromne pare se ulažu da bi ovaj proizvod ostao u sivoj zoni zakonske regulative, van strogih propisa duvanske industrije.
Paradoksalno je što u promociji proizvoda koriste istu praksu kojom su pedesetih reklamirane cigarete kao deo aktivnog životnog stila.
Elektronska cigareta je suštinski surogat, danas niko sa tim nema problem, novi modeli nemaju više crvenu lampicu koja fingira žar cigarete.
Ovaj proizvod takođe, kobajagi, ima ekološku dimenziju, jer nema katrana niti kontaminiranja okoline. Ovo je, naravno, veoma diskutabilno, jer pušač ipak izbacuje neki dim iz pluća.
Dispanzer nikotina omogućava da konzument direktno unese nikotin u organizam, praktično inhalira, što sigurno nije naročito zdravo.
Ipak, kao u slučaju sa cigaretama pedesetih, neki, kao, lekari u TV reklamama širom sveta oko vrata nose elektronske muštikle. Takođe, u Srbiji se ovaj proizvod prodaje u apotekama i specijalizovanim drogerijama, pa je opravdano reći da se kod kupaca stvara zabuna da je reč o medicinskom aparatu.
Primarno je ovaj proizvod bio reklamiran kao pomoćno sredstvo pri odvikavanju od pušenja cigareta, surogat bez nikotina koji će vam olakšati apstinencijalnu krizu. Otud privid oreola „zdravog načina života“, koji se gradi kao imidž inhalatora nikotina.
Emisija „Ami Dži šou“ je praktično neprekidna promocija ovog proizvoda, a primetio sam da postoji i elektronska lula, pa je sledeća, verovatno, elektronska nargila. Pušeći ovu cigaretu vi pokazujete okolini da ste fensi, da ste moderni!
Nedavno sam se uverio da u avio-kompanijama elektronske cigarete tretiraju kao obične – zabranjene su tokom leta. U Evropi danas nema jednoznačnih propisa, ali je nepisano pravilo da se u siromašnijim zemljama inhalator nikotina otvorenije promoviše.
Tu postoji etički problem sa ovim proizvodom. Ako pušite jeftinu krdžu, ili motate duvan sa pijace, ajmo napolje jer kršite zakon. Ukoliko inhalirate nikotin, vi ste viša klasa, nekakva pušačka aristokratija, pa svojim dimom lako plovite kroz institucije.
Logično bi bilo da se ovom temom pozabavi Vlast, jer poreze i akcize na duvanske proizvode plaća sirotinja raja, takoreći tradicionalni pušači, dok „elektroničari“ uživaju poreske olakšice. Slično je sa oglašavanjem u TV programima, gde se šakom i kapom poklanjaju elektronske cigarete. Upadljivo je kako baš nikome gotovo dve godine nije palo na pamet da zakonski reguliše ovu oblast. Baš nikome nije ništa neobično ni u Ministarstvu zdravlja, ni u Ministarstvu za trgovinu, ni u Ministarstvu za kulturu i medije, ni u RRA, baš svima se elektronski pućka. A narod puši li puši!
