Nova predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta je Tit Andronik Vilijama Šekspira u režiji Andraša Urbana. Urban prvi put režira u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a ovo je tek treća ili četvrta (dve u Bitefu i jedna u Narodnom pozorištu) režija u Beogradu u njegovoj veoma bogatoj rediteljskoj karijeri.
Tit Andronik se smatra ranom Šekspirovom tragedijom (oko 1590). Radnja je smeštena u pozno Rimsko carstvo, ali zaplet nema realnu istorijsku osnovu. Žanrovski posmatrano Tit Andronik je tragedija osvete. Stari vojskovođa Tit Andronik se vraća iz uspešnog pohoda u Rim u kome se dva carska sina nadmeću za presto. Tit staje na stranu starijeg Saturnina koji želi da mu se revanšira tako što bi njegovu kći Laviniju uzeo za kraljicu. Međutim Lavinija pobegne sa mlađim carevim bratom, a uvređeni car odluči da se oženi zarobljenom gotskom caricom Tamorom. Pošto je Tit Andronik ubio njenog najstarijeg sina, a nju i ostale njene sinove zarobio i ponizio, Tamora odlučuje da mu se osveti. Tako počinje opšta klanica u kojoj izginu svi akteri, a Rim postavlja novog cara, Titovog sina Lucija. Ovaj žanr je bio, krajem 16. i početkom 17. veka, veoma popularan i možemo da pretpostavimo da je publika ovakve predstave volela zbog scena akcije i ekstremnog nasilja. Tit Andronik je svojoj publici pružao upravo takvu vrstu zadovoljstva: u svakoj sceni je neko ubijen ili bar unakažen. Logika zapleta i ozbiljnije utemeljenje motivacije likova je za Šekspira ovde bilo sekundarno, te je sam zaplet pun nelogičnosti. Mereći Tita Andronika savremenim aršinima mogli bismo da kažemo da je komad i seksistički (jer svo zlo potiče od žene) i rasistički (jer je njen inspirator crnac Aron), a da je količina nasilja u njemu tako velika da na momente komad postaje autoparodičan. Međutim, glavna “čarolija” ovog komada zbog koje je on više puta uspešno postavljan nakon Drugog svetskog rata jeste pokušaj da se objasni zašto i u kojim situacijama se ljudi ponašaju ekstremno surovo jedni prema drugima.
Reditelj Andraš Urban je našao jednostavno, savremeno i za nas logično objašnjenje – sve što se dešava u Titu Androniku je rezultat rata i ratnih zločina. Setimo se priča koji smo svi čuli o vojsci koja upada u mirno selo, ubija i sakati muškarce i siluje žene. Šta ih je podstaklo na takav gnusni zločin? U tom kontekstu silovanje i sakaćenje Lavinije kao i sva druga gnusna ubistva u komadu nisu nešto što nam je nepoznato i što nas se ne tiče.
ZASIPANJE PUBLIKE
Reditelj je istovremeno i scenograf. On insistira na znakovnoj pročišćenosti i svedenosti scenografije: bela-crna i crvena. Scena je sva bela, kostimi aktera su crni (osim Lavinije) (kostimograf je Lina Leković), a crven je mali dvoglavi orao koji visi odozgo i krv koja se prosipa. Scenografija je svedena i glavni element je prikolica kamiona hladnjače iz koje se izvlače kese sa leševima i u kojoj se dešavaju glavni zločini – asocijacija na stvarna zbivanja u prethodnim ratovima na ovim prostorima je više nego jasna. No, osim toga i savremenih kostima nema drugih rekontekstualizovanja dela. Reditelj i dramaturg (Vedrana Božinović) dosledno i sažeto prate zaplet komada. Oni se ne upuštaju u pokušaj razjašnjenja motivacije već insistiraju na tome da je to što rade likovi gnusan zločin iznikao iz ratnog ludila i patologije. U svrhu zasipanja publike tim teškim, strašnim i mračnim ratnim ludilom reditelj se ne koristi toliko scenskim efektima koliko muzikom kompozitorke Irene Popović. Irenina muzika je snažna i sugestivna i podstiče nas da sami domaštamo atmosferu ratnog ludila i učinimo je mnogo strašnijom nego što je ona objektivno prikazana na sceni. Sličan postupak je reditelj izabrao i za tri najstrašnije scene u komadu: silovanje i sakaćenje Lavinije, odsecanje ruke Tita Andronika i ubistvo Tamorinih sinova. Mi te scene u stvari ne vidimo jer se dešavaju u zatvorenoj hladnjači, ali čujemo ljudske krike – svako domaštava te prizore spram svojih psiholoških karakteristika, te oni u mašti deluju efektnije i strašnije nego da smo ih stvarno videli.
Jedino bitno značenjsko pomeranje u izvođenju komada je insistiranje na tome da je zločin iz osvete u stvari motivisan zahtevom za pravdom. U centru tog zahteva za pravdom je Tit Andronik koga igra Goran Šušljik. Na početku predstave on je bezosećajni ratnik koji je mirne savesti žrtvovao dvadesetak svojih sinova za vojni uspeh Rima u koji bespogovorno veruje. Ta njegova zaslepljenost sopstvenom patriotskom misijom vodi ga u tragičke greške – postavlja Saturnina za cara iako je on očigledno neadekvatan za tako odgovoran položaj, prinosi na žrtvu jednog Tamorinog sina, a jednog svog lično ubija jer mu se usprotivio. Tek kad i sam postane žrtva Tit Andronik u interpretaciji Gorana Šušljika dobija ljudskiju dimenziju koja se pre svega očituje na glumčevom licu koje više nije tako hladno i bezizražajno kao na početku. Mi tada uviđamo da ovaj Tit Andronik ima vrlo različita i kompleksna osećanja i da je u stanju da bude i lud i lucidan u isto vreme. Tek kad mu kraljica pogubi sinove, a prinčevi obeščaste kćer Tit Andronik uviđa vrednost života – čak i obična muva zunzara ima pravo na život. Tada se u njemu budi borac za pravdu, ali pošto nje nema, on se ponovo pretvara u hladnokrvnog dželata. Goran Šušljik igra Tita Andronika svedeno, koncentrisano i posvećeno. On je od onih glumaca koji sebe uvek stavlja u funkciju projekta bez ambicija da se nametne kao zvezda – to su korisne i značajne glumačke osobine za rediteljski stil Andraša Urbana koji uvek akcenat stavlja na ansambl igru.
METAFORA STRADANJA
U odnosu na sam tekst najviše izmena je pretrpeo lik Lavinije. Ona kao lik u komadu jedva da postoji. Na početku se pojavi, zatim bude silovana i do kraja komada se spominje samo u didaskalijama da prati oca. Ovde je Lavinija uz Tita Andronika glavni lik. Na početku ona je kći svoga oca koja se rado iživljava, jaše zarobljenike i ponaša se sasvim slobodno. Ali od trenutka kada je Tamorini sinovi pronalaze u šumi i ubijaju joj muža situacija se radikalno okreće. Kosa nam se diže na glavi od njenog zapomaganja u kamionu. Kada je iznesu u krvavom najlonu iz kamiona ona postaje metafora ljudskog stradanja. Posebno je potresno to što mi na licu ove glumice čitamo sve emocije lika kao da razumemo šta govori.
Nasuprot “artikulisanom” licu je glas koji nerazgovetno mumla čime prizor dobija jezivu dimenziju. Jovana Belović sjajno igra ženu koja ne može da govori jer joj je odsečen jezik ali uporno želi da ukaže na zlikovce i zahteva pravdu. Potresna je scena kada ona na megafon uporno i bezuspešno pokušava da izgovori reč pravda, ali niti je ko čuje, niti je ko razume. U monologu koji mumla ona se od ranjenog bića koje traži pravdu pretvara u besnu osvetnicu. Vrhunac osvetničke faze je u sceni gozbe kada ona očigledno uživa gledajući Tamoru kako jede pitu od mesa njenih sinova i čak se u jednom momentu grleno nasmeje. Zatim sledi još jedan preokret. Lavinija sa potpunom nevericom gleda u svog oca koji se sprema da je ubije jer obeščašćena devojka ne treba da živi. Ta pasivnost žrtve koja ne shvata već nemoćno blene u dželata je jedna od najupečatljivijih momenata završnice predstave.
Pomeranje od očekivanog daje i glumac Joakim Tasić koji cara Saturnina iga kao dekadentnog, feminiziranog mladića surovog i potpuno lišenog empatije. On se ljudima igra kao igračkama, a kada mu situacija izmakne kontroli pokazuje bes četvorogodišnjaka. Samo takav čovek je mogao nakon što mu je utekla jedna mlada (Lavinija) da potpuno nasumice uzme drugu – Tamoru, koja je njegova zatvorenica. Saturnin zanemaruje činjenicu da je Tamori upravo ubijen sin koji je njegov vršnjak. Inače, taj preokret kod Saturnina je jedna od slabih tačaka u motivaciji likova u komadu koja je u predstavi uspešno razrešena. Tamora Anđelike Simić je više ratnica, a manje ljubavnica.
Taj ratnički nerv je važan jer bez toga ne bi imala sposobnost za osvetu, ali bez tog ljubavničkog, putenog teško da možemo da shvatimo zašto joj Saturnin dopušta da ga vuče za nos i zašto ona dozvoljava sebi da se spetlja sa Aronom (Veljko Stevanović) i tako ugrozi sopstveni plan. Zanimljivo i važno pomeranje je pretrpeo lik Marka Andronika (Titovo brat senator) u interpretaciji Lazara Đukića. U komadu on je bledi lik dobrog brata Tita Andronika, a ovde je jedan hladan i sebičan političar koji bez problema preživljava pad jednog cara i uzdizanje novog.
Važno je naglasiti da svi glumci (pored navedenih to su: Luka Sević, Dragan Sekulić, Petar Petrović, Luka Antonijević, Mladen Lero i Milan Bobić) igraju i pevaju, a da su mnogi od njih i muzičari koji sviraju u pratećem bendu. To čitavoj predstavi daje dodatnu moćnu energiju koja je karakteristična za mnoge Urbanove predstave. Kroz njihovo pevanje mi najbolje razumemo taj užas, tu patologiju ratnih zločina koja počinje traženjem individualne pravde, a kada nje nema potraga za pravdom pretvara se u osvetu i zločin, koji rađa novi zločin. Naporne su i teške te pesme koje urlaju sa scena na nas o mržnji i zločinu. Nekima to ne prija, okreću glave, izlaze iz sale. Kome se to ne sviđa, ko nema stomak da se suoči sa bezumljem rata u punom formatu, ko misli da umetnost treba da bude lepa, a pozorište da nam pomogne da se opustimo, neka ne ide da gleda Tita Andronika u JDP-u. Ovo je predstava za one koji veruju da umetnost mora govoriti o važnim i neprijatnim temama o kojima bi većina radije ćutala.
