Dom Omladine, Beograd
U zemlji lire & motike, poslednji put kad se neka žena vezivala za zvezdu bila je to velikosrpska/nebeska „udaja“ nekadašnje glumice Milje Vujanović za Regulus, dakle tragikomična bruka. No pošto se i ova kultura(?) na jedvite jade ipak izbavlja iz neopevanih gluposti, onda su izbor naziva i znaka benda Lira Vega samo deo njihovog nenametljivog, ali jasnog stila, a astronomska priča je i za laike raspletena letos podno Kalemegdana, kada su planetarijum iskoristili za jednu od najprijatnijih domaćih diskografskih promocija.
No pre toga, prvi put sam ih uživo sreo proletos na koncertu spektakularno-skandaloznih perjanica hrvatskog uvrnutog rokenrola, Let 3, u ovom istom prostoru. To uspešno zagrevanje dovelo je do gostovanja Zoje Borovčanin na sledećem Letovom albumu, a u međuvremenu se srećom pojavio i prvenac Lira Vega i to s etiketom dugogodišnje crne rupe ovdašnjeg izdavaštva (čitaj: PGP RTS). Taj put međutim nije bio ni kratak ni lak: počeli su još pre bombardovanja iz teatarsko-modne grupe Pozorište šešira, vratili se 2002. kao punokrvi bend, uradili sve prestižne klubove u matičnom velegradu i festivale Refract i EXIT, gostovali na koncertima Jarbola i Obojenog programa… S druge strane, i polazište im je bilo visoko, jer su članovi svoja imena i reputacije stekli u poznatim sastavima: Zoja je pevala u rege DAB/Del Arno Bandu, Dejan Utvar Uti bio je bubnjar KZU-a/Kazne za uši itd., a razigrani basista Nemanja Aćimović takođe nadareni bubnjar KK&N-a… dodajte tome njihovog producenta/ton-majstora Borisa Mladenovića (Jarboli), ali ne činite medveđu uslugu ni sebi ni Liričarima nazivajući ih supergrupom.
Prestonički Dom omladine dakle ima već 40 godina i rekao je da je ovo zvanično otvaranje sezone, mada je prethodnog petka svoju erupciju u velikoj/bioskopskoj sali imao Rambo Amadeus, jedan od retkih iz G17 plus kojima se može verovati. S ulaznicama po 250/350 dinara Pogon je ispunila mlađa publika koja posle dužeg vremena najzad ima priliku da opet nekoga prati u razvoju. Ovaj program obogaćen je didžejisanjem i zagrevanjem uz neformalnu postavu Burnin’ Soundz, još jednu zanimljivu rege derivaciju u kojoj su se opet našli Uti, Kojot/Eyesburn, Dule/ex-Plejboj… Potonja dvojica malo kasnije će kao duvačka sekcija pojačati neke od numera Vegana.
Predvođeni uličnim šikom gđice Borovčanin, LV mogu da postanu i pop zvezde i kult, jer imaju sve potrebno. U obilju zapravo dosadnih, nabeđenih novih snaga, zvuče maštovito i osvežavajuće, snaga im je naravno novotalasna, što je više kvalitativno nego hronološko određenje, a prostornost dolazi iz regea koji će zajedno s Eyesburnom možda preoteti tradicionalistima. (Uzgred, eng. space ima tim manje veze sa svemirom, što bi inače rekle moje mlađe kolege… prim.prev.) Uzdržani gitarista Vladimir Đorđević, međutim, ništa ne zaostaje za odličnom ritam sekcijom, i efektno zaokružuje zvuk instrumentalnog trija koji odgovara velikim zahtevima za ovakvu postavu. I povrh svega, tu je Zojino neobično, prodorno, ali ne kreštavo pevanje: poneki stih na srpskom ili engleskom zabavno modulisan do nerazgovetnosti, ono-mato-peje, šarmantne besmislice i druge zezalice. Jasno, ovo nije ni izdaleka prvi put da pop muzičari izmišljaju „svoje“ jezike, čak ni kod nas, ali još uvek deluje. I, Ne spavam dani–danima… i sve me, sve me zanima, staje ravnopravno sa sličnim „kreativnim dangubljenjima“ Kande, Kodže & Nebojše, Presinga i Darkvud Daba.
Naravno, pri kraju jednočasovnog koncertnog programa došli smo do uobičajenog problema domaće scene, posebno bendova s jednim, prvim albumom: imaju malo spremnog materijala, osim već objavljenog, i tu se zanimljivost iscrpljuje i kod najperspektivnijih. U ovom slučaju, gosti su se vratili na binu, usledili su i bisevi a LV su predstavili svoje viđenje Venus, jednokratnog hita holandske grupe Shocking Blue sa kraja šezdesetih, i s markantnom crnkom pevačicom. She’s got it…
Više nije tajna da je retko koji od naših značajnih sastava iz prošle decenije preživeo, a da se nije osramotio. O belim džinovima iz dalje prošlosti da i ne govorimo, od njih nam stiže samo mrtva svetlost, zato – napred rumeni patuljci!
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Ksenija Radulović:
Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji;
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 2023.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
