Đavolja posla i druge zabune

Rađa se Satantango, prvi roman Lasla Krasnahorkaia, u tmurnom svetlu panonske zore, kada iz biblijskog mraka, uz diluvijalnu kišu koja od mađarske ravnice pravi tmastu kaljugu, izranja oronulo naselje usred ničeg, s šačicom preostalih ljudi umornih od sebe, obudavelih od bede, alkohola, tuposti i čekanja. Zatičemo ih, međutim, u grozničavoj aktivnosti koja, možda, najavljuje kraj čekanja i dolazak Spasitelja. Doduše, Spasitelj ume da se pojavi u obličju koje se od jednog Spasitelja možda i ne očekuje, kao da tom nestalnošću oblika izaziva one koji ga čekaju, kao da iskušava čvrstinu njihove vere. Najpre se ukazuje Šmit s podebelim svežnjem novca, dakle s ograničenim spasilačkim potencijalom, što će do izvesne mere da uzbudi naselje, ali istinsku pometnju izaziva najavljeni dolazak (ili možda vaskrsenje?) dvojca pseudobiblijskih imena, Irimije i Petrine, nekadašnjih stanovnika naselja koji su se, svojevremeno, otisnuli u svet i u tom svetu, kako se verovalo, smrtno stradali. Ako su bili mrtvi, rezonuje nadražena mašta ljudi, pa oživeli, to je čudo, znak. Ako, pak, nisu stradali, nego je naselje živelo u ozračju zablude usled grube dezinformacije, onda je njihov povratak takođe znak. Da bi se prikupile šture informacije i znaci rastumačili, društvo se spontano okuplja u krčmi u kojoj gazda muku muči s nevidljivim paucima koji mu, za tili čas, naročito ako se opusti, čitavu kafanu premreže paučinom. Uzbuđenju odoleva samo podebeli doktor, neumoljivi alkoholičar zabarikadiran u svojoj ruševnoj kući iz koje, sedeći kraj prozora, pomno prati šta se u naselju zbiva i to uredno, zajedno s opisima meteoroloških prilika, sveprisutnog blata i potočića koji brazdaju kaljugu, beleži u svoje sveske. Doduše, i njega će neobična atmosfera tog dana da izvuče iz kuće, na kišu, gde će nekoliko puta, nesvikao na hodanje i onako masivan, da šljisne u blato, da popriča sa sestrama Horgoš, lokalnim kurvama, da se susretne s jurodivom devojčicom Eštikom, da bi, na kraju, jedva živ, završio u bolnici. Za to vreme skup u krčmi pretvorio se u žurku. Kao da je đavo već došao po svoje. A nije. Tek će da dođe. Prerušen u Spasitelja.

Kada je režiser Bela Tar, Krasnakorkaiev vršnjak, pročitao neobjavljeni rukopis sredinom osamdesetih godina prošloga veka, istog je trenutka znao da će po tom tekstu da napravi film. I napravio ga je. Film traje sedam sati i spada u one eksperimente, u one majstorije koje, čini se, u stanju je da iznedri samo srednjoevropski splin. Kao i sam roman, uostalom.

Upoznali smo Lasla Krasnahorkai nedavno, 2013. godine, remek-delom Melanholija otpora (v. tekst Teofila Pančića, „Vreme“ br. 1189). Bio je to, nesumnjivo, najveći književni događaj te godine u nas. Ne zaostaje, međutim, Satantango za Melanholijom ni kao roman, ni kao događaj na našoj, ili bilo kojoj sceni uostalom. Čak, ovaj red pojavljivanja – najpre drugi roman napisan 1989, potom prvi iz 1985. – pruža sladokuscima (a Krasnahorkaia konzumiraju gurmani pre svega, oblaporno, željno, sve mljackajući) priliku za igru odgonetanja, dešifrovanja i prepoznavanja, igru praćenja tragova i uočavanja stilskih pomeranja između ova dva teksta. Majstorova je rečenica u Satantangu duga, zavojita i jasna, ali u Melanholiji još je duža. Ironijski postupak stavljanja opštih mesta u zagrade proteže se čitavim Satantangom, dok se u Melanholiji koristi samo u prvim poglavljima. Humor ne jenjava ni u jednom trenutku, a pretposlednje poglavlje Satantanga, u kojem dva uplašena i do gluposti prilježna policijska službenika pokušavaju da sočan, bogat jezik „prevedu“ u birokratski govor, urnebesna je posveta jeziku. Doktorov lik, naročito njegova sklonost da ne mrda iz kuće, da od tog utočišta privatnosti napravi tvrđavu koja, doduše, nema nikakvog smisla i ne može nikoga da zaštiti, ali služi kao još jedan izgovor da se ne izađe u svet, da se ostane ukopan u svoju unutrašnjost kao neotuđiv a zapravo lažan prostor slobode, doktorov lik, dakle, svojevrsni je dvojnik gospodina Estera iz Melanholije koji će, čak, da ponovi isti gest kao i doktor: u trenutku panike daskama će da zakuca vrata i prozore svoje kuće, verujući da će na taj način da spreči upad spoljašnjeg sveta. Neće. Ono, međutim, što ova dva velika romana povezuje pre svih motiva, tema, postupaka ili likova, jeste strahoviti politički naboj koji bi nedovoljno pažljivom čitaocu mogao da izmakne upravo onako kako izmiče i samim likovima. Stanovnici naselja neguju unutrašnje svetove – a ni oni se ne odlikuju preteranom raskoši, naprotiv, skučeni su to svetovi, prosti kao monade – dok sve oko njih truli, gnjili, buđa, raspada se, ne pružaju otpor ni sebi ni prilikama u kojima su se našli, uzdaju se u čudo ili Spasitelja, a kada im se Spasitelj, najzad, ukaže (jer, ko čeka dočekaće), kada najzad dopadnu šaka Spasitelju, onako mlitavi, neodlučni, prosti i glupi, onako nepolitični, biće smrvljeni kao bubašvabe pod nogama gadljivih prolaznika. Jer, da nisu toliko zagledani u svoju dušu, u svoju suštinu zapretenu u nedoglednim dubinama sopstvenoga bića (toliko duboko da do te suštine više niko, pa ni oni sami, ne može da dopre), ne bi se žiteljima naselja dogodila mala jurodiva Eštika koju će da odnesu noć, neosetljivost i zlo, niti bi propustili da primete da se za Spasiteljem vije dugačak, crven rep.

Satantango je divan, moćan, jeziv roman koji udara silinom voza u punoj brzini. Ako nam, u početku, možda bude malo nezgodno da zakoračimo na prugu i suočimo se sa zasopljenom nemani – nije strašno, navići ćemo se. Ovakvo gaženje višestruko se isplati. Novo prevodilačko ime Zoltan Moguščij i redaktor prevoda Marko Čudić, dodajmo, uradili su ogroman i sjajan posao.