Da li će prazne štandove Sajam knjiga popuniti uvoznim izdavačima?

Zamislite naslov: „Pakistanci na Sajmu knjiga“. Prva pomisao bila bi da je reč o počasnim gostima, piscima i kulturnim predstavnicima Pakistana. U današnjoj Srbiji, međutim, takav naslov mogao bi dobiti sasvim drugo, mračnije značenje.

Ministar za javna ulaganja Srbije nedavno je, povodom primedaba obrazovnih radnika uslovima budućeg školovanja, izjavio: „Ako naši profesori neće da predaju, a studenti neće da uče, kao što smo uvezli vozače i građevinske radnike iz Pakistana, tako možemo da uvezemo studente i profesore. Sistem će nastaviti da funkcioniše.“

Hoće li ista logika biti primenjena i na Sajam knjiga? Ako izdavači odbiju da učestvuju, hoće li se pronaći statisti koji će glumiti izdavače, bibliotekare, lektore, korektore, novinare, autore i voditelje programa, posetioce? Hoće li biti dovoljno da neko popuni planirani prostor i vreme kako bi se moglo objaviti da je manifestacija uspešno održana?

Nije problem u ljudima iz Pakistana, nego u vlasti koja ljude vidi kao jeftine, zamenjive delove mehanizma. U toj predstavi nisu važni znanje, iskustvo, dostojanstvo ni pripadnost zajednici. Važno je samo da kulise ostanu na mestu i da se saopšti: sistem funkcioniše.

Poslednji pozdrav

Reprezentativni organi Udruženja profesionalnih izdavača Srbije prošle godine, a upravo ovih dana organi uprave Udruženja izdavača i knjižara Srbije, pozvali su svoje članove da ne učestvuju na Beogradskom sajmu knjiga 2026. godine.

Odluka vodećih izdavača nije običan spor oko zakupa štandova, termina ili organizacionih pojedinosti. Ona je posledica mnogo dubljeg poremećaja: predstavnici vlasti kulturne manifestacije i ustanove sve manje vide kao javna dobra, a sve više kao prostore kojima gazduju bez obaveze da uvaže ljude koji tim ustanovama daju sadržaj, ugled i profesionalni integritet.

U novom Odboru Sajma knjiga nema predstavnika izdavača, a na njihove zvanične zahteve da budu uključeni u odlučivanje nije odgovoreno. To više nije upozorenje pred moguću krizu. To je svesno gašenje jedne od najvažnijih kulturnih manifestacija u Srbiji.

Institucije bez struke

Izdavačka zajednica ostala je bez predstavnika u Odboru Sajma knjiga, dok je direktor Beogradskog sajma postavljen na čelo Odbora. Time se organizatoru koji upravlja prostorom i naplaćuje njegovo korišćenje daje odlučujuća uloga i u telu koje bi trebalo da zastupa širi kulturni interes i nadzire organizovanje manifestacije.

To nije samo kadrovsko pitanje. To je neprihvatljiv model upravljanja i odlika histerične partijske politike prema kulturi.

U vidu ‘gesta dobre volje’ postavljeni članovi Odbora poručili su izdavačima da mogu slati ideje i inicijative svodeći ih sa pozicije ravnopravnih donnosilaca odluka na molioce. ‘Dopušta’ im se da govore, ali ne i da odlučuju. Njihove primedbe, pitanja i predlozi možda će biti saslušani, ali se Odbor i Uprava sajma unapred oslobađaju obaveze da ih uvaže.

Zaboravlja se da su izdavači programski temelj Sajma knjiga, dok je Beogradski sajam pružalac organizacionih i tehničkih usluga koje izdavači plaćaju. Ako gradska uprava imenuje Odbor i predstavlja manifestaciju kao svoju, onda bi trebalo da bude njen pokrovitelj — kao što je slučaj sa drugim gradskim manifestacijama od međunarodnog značaja — a ne njen politički komesar i komercijalni zakupodavac.

Dodatnu sumnju izazvala je vest o osnivanju nove firme koja je postala vlasnik Beogradskog sajma. Izdavačima nije jasno sa kim zaista razgovaraju, ko koga predstavlja i ko snosi odgovornost za donete odluke. U takvim okolnostima učešće izdavača ne bi bilo samo poslovni rizik. Postalo bi dekor kojim se legitimišu odluke iza kojih ne stoje.

Od javnog dobra do agencije za izdavanje prostora

Beogradski sajam knjiga razvijan je i unapređivan gotovo sedam decenija. Tužna je pomisao da bi sedamdeseti rođendan mogao da dočeka napušten od onih kojima je posvećen i koji su ga stvarali.

Foto: Tanjug/Sava Radovanović

Zato Sajam knjiga ne pripada upravi Beogradskog sajma niti bilo kojoj gradskoj vlasti. Oni su, zahvaljujući poverenju izdavača i zajedničkom interesu, njegovi odabrani organizatori. Njihova obaveza nije da manifestaciju prisvoje i nestručnim upravljanjem razore, nego da je sačuvaju i predaju sledećoj generaciji u boljem stanju nego što su je zatekli.

Današnja uprava i (ne)nadležni Odbor ponašaju se kao da je Sajam knjiga prvenstveno agencija za izdavanje sajamskog prostora. Od izdavača se očekuje da finansiraju manifestaciju, obezbede njen sadržaj i privuku posetioce, ali ne i da učestvuju u oblikovanju i razvijanju uslova njenog održavanja.

To je suština institucionalnog ponižavanja: traži se novac, sadržaj i publika, a uskraćuje se pravo odlučivanja!.

Politička tehnologija ućutkivanja

Posle iskustava sa BITEF-om, filmskim festivalima, promenama uprava i odbora u pozorištima i drugim ustanovama kulture, slučaj Sajma knjiga nije izdvojen incident. On je očekivana posledica sistema u kojem se nezavisnost kažnjava, kritički nastrojeni umetnici izlažu nasilju, a slepa poslušnost nagrađuje.

Još opasnija posledica nasilnog partijskog upravljanja kulturom je stvaranje društva u kojem ljudi prestaju da veruju da razgovor ima smisla, da će stručnost biti poštovana i da argumenti mogu nešto promeniti. Odluka izdavača da ne učestvuju zato nije hir niti izraz lične frustracije. Ona je krajnje sredstvo zajednice kojoj su oduzeti redovni mehanizmi delovanja. Kada institucije zatvore vrata dijalogu, nepristajanje postaje jedan od poslednjih oblika odbrane profesionalnog i ljudskog dostojanstva.

Đaci — novi čitaoci, nove mogućnosti

Primer mogućeg odgovora već postoji. Nacionalni humanitarni sajam knjiga održan je u aprilu 2026. godine u 16 gradova Srbije, na inicijativu mreže učeničkih parlamenata i uz podršku i učešće izdavača koji nisu učestvovali na Beogradskom sajmu knjiga prošle godine.

Knjige nisu čekale da čitaoci dođu u centralnu sajamsku halu u Beogradu. Dospele su u Suboticu, Sremsku Mitrovicu, Šabac, Pančevo, Valjevo, Kragujevac, Bor, Užice, Požegu, Niš i druge gradove. Prihod od simboličnih ulaznica bio je namenjen NURDOR-u.

Taj događaj pokazao je da kulturni život ne mora zavisiti od političke milosti, ali i nešto što je za svaku autoritarnu vlast neprijatno: građani, učenici, nastavnici i kulturni radnici umeju da se organizuju sami.

Ipak, alternativne manifestacije ne smeju poslužiti vlasti kao izgovor da uništi postojeće institucije. Nacionalni đački sajam u više gradova će biti razvijan kao novi, decentralizovani model, ali istovremeno treba braniti Beogradski sajam knjiga kao zajedničko kulturno nasleđe.

Srbiji nije potreban izbor između jednog i drugog. Potrebna su joj oba. U protivnom će agresivni primitivizam postepeno (po)trošiti i preostala obeležja kulturnog života i ostaviti zemlju bez institucija koje čuvaju njeno pamćenje i proizvode njen identitet.

Sajam izdavača ili sajam izlagača?

Ako Sajam ostane bez izdavača, odgovornost neće biti na onima koji su odbili poniženje. Biće na onima koji su poverovali da se sedam decenija kulturnog života može nadomestiti protokolom, popunjenim kvadratima i saopštenjem da je sve proteklo u najboljem redu.

Ne treba se iznenaditi ako i ovogodišnji Sajam, kao i prethodni, bude formalno „sačuvan“. Uprava možda pronađe nove izlagače, popuni hale ili privremenim ustupcima navede neke izdavače da promene već saopštenu odluku. Možda će ponovo biti proglašen i veliki uspeh!

Imamo vlast koja kulturu svodi na zakup, zgradu, reklamu, transport, nepotreban trošak i priliku za političku promociju. Ali institucija nije zgrada, kao što Sajam knjiga nisu hale.

Sajam knjiga čine knjige i radost susretanja ljudi koji ih pišu, prevode, uređuju, objavljuju, čuvaju i čitaju. Kada radost tih ljudi nestane, ostaje samo prazan prostor – za izdavanje. A upravo to i jeste cilj.