Crnilo, pohlepa i korak dalje

Onima koji se (iz ovih ili onih pobuda) bave filmskom kritikom, a u nastojanju da tim kritikama implicitno zabeleže i koju o stanju sveta u kojem obitavamo, dopalo je da u kovitlacu dominacije striming servisa svako malo pojašnjavaju prikazivački kontekst kao otežavajuću ili pak olakšavajuću okolnost. Na taj način se, nekako, uvek nađu na nekoliko koraka do minskog polja uvek pogubnih a onda i upitnih relativizacija. Jednostavno, premijerna filmska ponuda na strimingu raznoraznih servisa godinama unazad prevashodno daje povoda za nova razočaranja. Kao primeri mogli bi se navesti Dekster Flečer, nekada glumac, a kasnije vrsni reditelj, koga su odlični filmovi Edi zvani Orao i Rocketman (biopik o Eltonu Džonu) odveli do angažmana na striming servisu, gde je uspeo da isporuči svoj daleko najlošiji rediteljski rad – Ghosted. I nije samo do rediteljskih (autorskih) posrnuća, striming filmovi u svoj svojoj hinjenoj razmetljivosti neretko ne uspevaju da gledaoce ubede ni u elementarni razlog svoga postojanja, jer u ponudama konkretnih striming servisa tih i takvih filmova ionako je previše, te su u toj svojoj promašenosti i nepotrebnosti jedni drugima žestoka konkurencija. Neznano tačno zašto, stvari najporaznije stoje baš i kod najprobitačnijeg – na “Netfliksu”.

foto: promo

Nekom drugom prilikom mogla bi se prozboriti koja i o ciljanom (svesnom) unižavanju finesa kvaliteta filmske slike i kolorita koji predstavlja njen suštinski deo, a ove sedmice, eto, možemo da skočimo sami sebi u usta i pažnju skrenemo na veoma valjani film iz aktuelne striming ponude. Da stvar bude zanimljivija, film je, sudeći i po autorskom i produkcionom zamahu i pratećim ambicijama, dušu dao za bioskopsku distribuciju.

Igraj prljavo (Play Dirty) najnovije je delo nekada zbilja velikog Šejna Blejka, reditelja filmova Kiss Kiss Bang Bang i The Nice Guys, uz veoma voljene i cenjene scenarije za filmove Odred monstruma, Smrtonosno oružje, Prljavi igraju prljavo (The Last Boy Scout), Dug poljubac za laku noć… U novom filmu on se poslužio bogatim nasleđem proze Donalda E. Vestlejka (koji je, preciznosti radi, ta svoja dela potpisivao psudoninom Ričard Stark), a za konkretno polazište uzet je lik neustrašivog i veoma dovitljivog kriminalca Parkera, koga su na filmu tumačili mnogi, veoma raznorodni glumci: Li Marvin, Robert Dival, Džim Braun, Piter Kojote, Mel Gibson, Džejson Stejtam… Blejkov Parker je kumulativno i, nazovimo to tako, impresionističko viđenje onoga što taj lik predstavlja u kolektivnom pamćenju upućenijih potrošača i poklonika popularne kulture, a, pritom je – kako je to, uostalom, bivalo i u većini prethodnih ekranizacija – radnja pomerena u sadašnjost, zahvaljujući čemu savremenog Parkera (sada u tumačenju Marka Volberga) posmatramo i kroz prizmu ovovremenskog akcionog junaka. Uz svu (produkcijsku, piroteničku i drugu) halabuku, Šejn Blejk vodi svog Parkera iz jednog u drugi hiperakcijaški segment, brižljivo vodeći računa o mraku koji mora da izbija i iz samih likova, kao i o okolnosti da ih je u zamku navela pohlepa, što su ključni generatori drame i osnovnog tona (neo)noar nasleđa. Mimo svega drugog, tu je i pažljivo razbokorena misterija u čijem je centru višeetapna krađa dragocenog artefakta. Blejk, naprosto, vlada stilemama strogo zacrtanog nadahnuća, svestan šta je neophodno da bi se Vestlejk, majstor starovremnskog ugođaja i “šnita”, preveo u 2025. godinu a da pritom ostane jasna kopča između polaznog temelja i onoga što se sa njim može i treba uraditi sada. U tom aspektu ovo je besprekoran film, vrhunski neonoar jasnog uporišta i precizno u delo sprovedenog ishodišta, a Šejn Blejk suvereno i ekonomično vlada datostima tamošnjeg crnog filma. Pri svemu tome on pokazuje finese u rukovođenju tamom koja kulja praktično iz pora sukobljenih i zaigranih aktera. Na to se nadovezuju visokooktanski i silno bučni akcioni pasaži, te na tragu filma Igraj prljavo stupa u svakako prijatnu i pohvalnu analogiju sa remek-delom Prljavi igraju prljavo u režiji Tonija Skota, a po scenariju samog Šejna Blejka.

Na ovom mestu potrebna je i uslovna ograda. Akcioni segmenti jesu privlačna i krajnje funkciuonalna stavka, ali pobuđuju i utisak da se u toj dimenziji ovaj film i najviše udaljio od Vestlejkove “mustre”, možda i koji korak dalje nego što je to bilo neophodno. Može biti da je to i posledica prisustva Marka Volberga u glavnoj ulozi (tu su i Roza Salazar, Lakit Stanfild, Toni Šaloub…), a on je, od svih koji su do sada tumačili lik Parkera glumac sa najizraženijom aurom (hiper)akcionog heroja, što se, izgleda, teško može zaobići. S druge strane, upravo u tim segmentima javlja se i snažan i postojan gledalački utisak da je Igraj prljavo film punog bioskopskog gabarita, čiji su evidentni potencijali na tom polju u neku ruku protraćeni zarad brzopotezne i lako kvarljive premijere na striming servisu.