Mjuzikl, kao uvek u izvesnoj meri isforsirana i teatrolika forma, zahteva popriličnu suspenziju neverice i krajnju benevolentnost gledalaca, što zahteva da se zaplet bavi tipskim, oprobanim, opštemestaškim i svedenijim temama, a Odijaru ovde polazi za rukom da stvori zamah operetskog raspona, gde je sve nekako veće od života, a s druge strane, i silno i temeljno prožeto životom i zbiljom
Kada je već odlučeno da se nastavak snimi, moglo je to i malo elegantnije da se uradi
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Mogli bismo da kao motiv uvedemo i “džentrifikaciju duše”, a što nas onda dovodi do kopče sa dva “egzotičnija” arthaus filmska ostvarenja koja su se tiho ušunjala na repertoare ono malo bioskopa i dalje voljnih da se bave filmovima tog soja
Supstanca je na prvom mestu i u idejnom smislu vrhunski prikaz košmara dismorfije, odnosno ozbiljnog mentalnog poremećaja i endemski rasprostranjene nemogućnosti realne slike o vlastitom izgledu (i obliku)
Novi Lantimosov film svakako “ima svoje trenutke”, ali je sigurno jedno od najslabijih ostvarenja u njegovoj dosadašnjoj filmografiji. Nije pucanj u prazno, ali je daleko od pogotka u centar mete. Očigledno da je Lantimos sa novim filmom požurio a da se nije dovoljno posvetio scenariju, te da je snimio trosatnu bizarnost koja je, manje-više, sama sebi svrha
Velika lepota priča je o večnom Rimu, možda takav film ne bi mogao da nastane izvan Rima, o lepoti i praznini Rima, večnom Rimu mudrosti i svakodnevnom Rimu gluposti. To je – kako kaže glavni junak – mesto u kom su najzanimljiviji ljudi turisti. Rimljani se tako utapaju u svojoj brokatnoj pustoši, u jalovosti diskoteka, ubijajući ostatke datog im vremena eskapističkim cupkanjem na kolektivnim đuskama ili vodeći uz skupa pića buržoaske razgovore o marksizmu
Bitlđus, Bitlđus je sasvim pristojan i upotrebljiv repertorski film u kome će uživati poklonici prvog dela i koji će, što je možda i najvažnije od svega, neke nove klince zainteresovati za Bartonov rediteljski opus
Uz neke pametnije poteze i prekrajanja, mogao je ovo biti znatno bolji film. Ali njegova derivativnost i potreba da se “zakači” za slavne uzore toliko je velika da ubija svaku mogućnost da dobijemo nešto što je bar delimično originalno
Ostvarenje 3211 je kombinacija, zapravo pletenica koju tvore igrani delovi i dokumentarni, odnosno, monološki postavljeni ispovedni segmenti u kojima Stefan Đurić Rasta govori o svom životu i životopisu, kao i o svojoj nepopravljivoj naravi
Openhajmer je priča o čoveku koji je političarima u ruke predao oružje za masovno uništenje, bombu kakvu svet ranije nije video. Poigravajući se vremenskim tokovima, crno-belom i kolor fotografijom, Nolan polako gradi svoju priču. Trosatno trajanje filma trebalo bi da mu obezbedi dovoljno prostora da kaže i prikaže sve što želi. Ipak, preko dosta toga se samo preleti
Unutar naturalističkog izraza, a sa podosta takta na planu ubedljivog račvanja i priče i njenih značenja, Korieda se Brokerom vratio na postavke znane iz fundusa učinkovitih rešenja iz američkog nezavisnog filma
