Žaneta Đukić-Perišić već dugi niz godina bavi se životom i delom Ive Andrića, a trenutno radi kao rukovodilac Centra za dokumentaciju Andrićeve zadužbine. Objavila je knjigu Kavaljer svetog duha posvećenu Andrićevom nedovršenom romanu o Tomi Galusu, a za Glas srpski iz Banjaluke priredila je antologiju priča autora nagrađenih Andrićevom nagradom od 1975. godine pod nazivom Priča i pričanje. Jedan je od autora izložbe „Izdanja Andrićevih dela“.
„VREME„: Za poslednjih petnaest godina objavljeno je više od dve stotine Andrićevih knjiga u zemlji i svetu. Čime ovaj pisac privlači toliku pažnju?
ŽANETA ĐUKIĆ–PERIŠIĆ: Pretpostavljam da je to zato što on u svojim delima pokušava i uspeva da hroničarski mirno i objektivno, na temelju saznanja koje mu je pružao analitički uvid u davna istorijska zbivanja, implicitno ukaže na univerzalne, večne, nepromenljive modele ponašanja u ljudskom društvu i konstante ljudske prirode. Glavno pitanje Andrićeve poetike jeste odnos prema istoriji i mogućnost književne artikulacije određenog istorijskog iskustva. Sa izvesne povesne distance, Andrić je razumevao da istorija, naročito u prevratničkim obrtima, svoje energije uvek crpi na štetu pojedinačne ljudske sudbine. Njenom dinamikom poništavaju se mir i eventualna statička sreća pojedinca: privatnost i lični okvir pojedinaca bivaju često poraženi u sudaru sa opštom sudbinom. Odnos pojedinca i vlasti, posmatran često kao odnos načela represije i principa slobode, jedna je od centralnih ideja Andrićevog misaonog sistema. To su sve pitanja koja moraju zanimati savremenog čoveka što se na svakom koraku, neprekidno, suočava sa korenito promenjenom hijerarhijom vrednosti i delimičnim porazom ključnih principa na kojima se razvijala naša civilizacija. Možda bi tajna Andrićeve aktuelnosti mogla da bude i u piščevom uverenju da, iako je svaki čovek uvek na gubitku, kako bi rekao jedan drugi naš veliki pisac, on ne sme odustati od borbe da životne tokove preokrene u korist svoju i ljudskoga roda. Davno je Andrić jednom svom prijatelju, kao posvetu u prvom izdanju Na Drini ćuprije napisao (uzgred, u martu se navršilo šezdeset godina od štampanja prvog izdanja toga romana): „1) Sve su Drine na svetu krive; 2) Nikada se one neće moći ispraviti; 3) Ali mi ne smemo prestati da ih ispravljamo“. Meni se čini da kod Andrića možemo naći alat i predloške za pokušaj ispravljanja životnih i istorijskih nepravdi i „krivina“.
Na osnovu prevoda moglo bi se zaključiti da su inostrani izdavači pre svega bili zainteresovani za dela u kojima se Andrić bavi istorijskim temama. Da li je ovaj pisac u godinama rata na prostoru bivše Jugoslavije, a pre svega u Bosni i Hercegovini, služio kao neka vrsta pomagala da bi se bolje razumeli koreni sukoba?
Uverena sam da jeste. Pre nekoliko godina, došao mi je do ruku ozbiljan članak u kojem su bile opisivane pripreme kanadskih „plavih šlemova“ za mirovnu misiju u Bosni. Jedna od preporuka oficirima bila je i da sa sobom ponesu prevod romana Ive Andrića Na Drini ćuprija. Pitala sam se tada zašto im kao literatura nije preporučen neki publicistički, novinarski tekst ili istorijski spis o Balkanu, nego vrhunsko književno delo jednog od najvećih pisaca srpskog jezika?! Šta je to trebalo da vojnik daleke zemlje, dolazeći u vihor balkanskog karakazana, razume iz Andrićevog dela?
Andrićevo delo moglo mu je, pretpostavljam, ponuditi uvid u istorijsku pozadinu balkanske, komplikovane slike i bar jedan od mogućih odgovora na pitanje šta se to i zašto događa pod našim vrelim nebom. Ali sve to ne sirovo, populistički, propagandistički niti angažovano, nego bez viška strasti, u formi jednog paralelnog, umetničkog sveta. Andrić se u svojim delima okretao istorijskim temama onda kada su one bile već stabilizovane u istoriji i objektivizovane naučnim interpretacijama. Građa njegovih romana-hronika, kao što je poznato, uglavnom je smeštena u prošlost: govoreći o onome što se već dogodilo, imajući visoku svest i jasnu predstavu o tokovima i zakonomernosti povesnih kretanja, Andrić je mogao da imaginira budućnost i posredno ukaže i na ono što bi se moglo dogoditi „po zakonima verovatnosti i nužnosti“. Sa razumevanjem za smenjivost istorijskih ciklusa i ponovljivost ljudskih strasti, grešaka i poraza s jedne, i iskustvom čoveka rođenog između Istoka i Zapada i znanjem o neprekidnom sukobu tih dvaju principa, s druge strane, Andrić ne samo da nam je ostavio moćno delo mitotvorne snage, hladnu i nepristrasnu „anamnezu“ stanja i „analizu“ uzroka naše teške istorijske i nacionalne „bolesti“, nego je dao i svoju, implicitnu umetničku sliku budućnosti, utemeljenu na viziji i intuiciji autentičnog stvaraoca.
Može li se očekivati da će se pažnja čitalaca u godinama smirivanja balkanskog tla, pomerati sa Andrićevih „epskih“ tvorevina na njegove lirske radove?
Ne verujem, i to ne zbog „smirivanja“ balkanskog tla, daj bože da se jednom već smiri, nego zato što su Andrićeva prozna ostvarenja (ne mislim samo na romane, nego i na njegov vrhunski pripovedački opus) objektivno, nezavisno od količine „napetosti“ u društvu i stvarnosti, daleko vrednija, zanimljivija od njegovih lirskih tvorevina. On sâm za života nije pristajao da se Ex Ponto, Nemiri, koje je nazivao „pitinim detetom“, preštampavaju. Prosto, Andrićev duhovni, intelektualni sklop bio je više „epski“, prozni, pre okrenut naraciji nego ekspresiji, i sasvim je prirodno što se, nakon mladalačkog lirskog eksperimenta, opredelio za prozni izraz u okviru kojeg je dao svoja vrhunska dela.
U Andrićevoj ostavštini nalazi se više od pedeset beležnica, nekoliko hiljada pisama, zabeleški i nedovršenih rukopisa koji još nisu do kraja istraženi. „Vreme“ objavljuje odlomak iz priče Prsten, koja je do sada štampana samo jednom, u listu „Pionir„, 1956. godine.
(…)
Kneginja Pavlovićka, žena gospodara grada, pošto se do promuklosti, do nesvesti izvikala na poslugu, šiba i seva sa kraja na kraj, sa sprata na sprat. Niko joj ne odgovara. (Knez je na vojsci već pun mesec i ne javlja ništa o povratku.) Sve živo se sklanja pred njom, a to nju još više izaziva i draži i nagoni je da viče na prazne uglove po sobama i hodnicima i da ih ruži i proklinje zajedno sa celim gradom i svima stanovnicima u njemu i vodom i prostranstvom oko njega.
Ustala je kivna i zlovoljna na sve. Dok se umivala položila je skupoceni prsten sa desne ruke na nisku policu. Verovala je da ga je tu zaboravila, kao što se već dešavalo. A kad se docnije, prisetivši se, vratila – prstena nije bilo nigde. Tada je počela ona njena vika i trka sa jednog kraja grada na drugi.
– Jelena, Jelena!
Vikala je žena gušeći se od gneva i ljuteći se što ne može jače i oštrije da viče.
Najposle se pred njom našla vitka devojka Jelena. Bila je više neka vrsta usvojenice u porodici Pavlovića nego skuškinja. Kad joj je bilo sedam godina, otac joj je poginuo u boju, pošto je ceo vek proveo u kneževoj službi. Odrasla je u ovom gradu. Sad je u osamnaestoj godini. Od dana kad je stari knez, pre pet godina, doveo novu, mladu kneginju, ona je na njenoj ličnoj službi. Plava i nežna devojčica nalazi se od toga dana kao prva na udarcu nepredvidljivim ćudima ove žene i njenim nastupima gneva, sa razlogom ili bez razloga, ali uvek bez mere i granica. Otada živi u strahu i senci. Taj strah od onog što može da misli, da kaže i učini kneginja, a može sve, skamenio je devojčicu u njenom razvoju i dao njenom licu pečat gotovo stalnog snebivanja i ukočenosti. Na mahove, kad joj uspe da se toga oslobodi, to je nejlepše i najmilije stvorenje u gradu i nadaleko od njega. Ali ti časovi nisu česti. (…)
