Opera Così fan tutte (Tako čine sve) Volfganga Amadeusa Mocarta onakva kakva od kraja aprila živi na sceni Kamerne opere „Madlenianum“ u Zemunu ne ostavlja mogućnost da se o njoj ne razmišlja i to ne samo zato što retke ovdašnje postavke Mocartovog operskog stvaralaštva same po sebi imaju ekskluzivnost.
Mada je opera Così fan tutte imala uz premijeru i sasvim ravnopravne prvu i drugu reprizu, ograničićemo se na predstavu održanu 28. aprila u kojoj kao gost nastupa tenor iz Poljske Lešek Sviđinski, kao i na premijeru otvaranja teatra (Tajni brak Domenika Čimaroze, 26. januara 1999) dirigent je Ruben Silva (Bolivija). Nenametljiv a energičan, on umešno usklađuje ansambl otkrivajući najfinije nijanse Mocartove muzike. Logično, te nijanse gradi u saglasju s rediteljem – Mikloš Sinetar (Mađarska) virtuozno nadgrađuje osnovni zaplet. Pozorišni, televizijski i filmski reditelj blistave pedesetogodišnje karijere do u korak osmišljava dešavanja. Čembalistkinji Dragani Anđelić dodeljuje ulogu jednog od likova uvođenjem čembala na scenu. Insistira na motoričnosti, scenskom pokretu (koreograf Krunislav Simić) da bi čitav tok imao široku uzlaznu liniju. Lascivnost postoji, ali nikada ne prelazi u vulgarnost, mladalačka neobuzdanost zaustavlja se na otkrivanju čipkastih čarapa Fjordiliđi ili, recimo, Guljelmovom teatralnom otkopčavanju košulje. Ovi su elementi isključivo u službi komičnog, veo za bodljikavo gorku sliku svevremenog problema nadigravanja polova. Utoliko je jasnija funkcionalnost scenografije (Vladislav T. Lalicki) i kostima Maje Studen. Pomerljivi balkoni, stepenice, nekoliko kanabea i taburea koji se brzo mogu preoblikovati u udoban krevet ili bogatu trpezu; brod na vidiku… Osnovni kostim balansira između autentične epohe i nehajno savremenog – uz uskakanje retro uticaja sedamdesetih: „albanski plemići“ stižu na scenu duge čupave kose oko čela povezane trakom, s demodiranim naočarima za sunce, u najšarenijim košuljama, okićeni lancima, u dronjavim pantalonama, teškim cipelama sasvim prikladnim i vojničkom rovu. U ovakvom ambijentu neskriveno uživa šestoro odličnih mladih pevača. Kultivisan, dobro odmeren izraz, lakoća kojom barataju svojim ulogama svojstvene su svim solistima – nadrastaju uobičajene granice muzičkog teatra.
Fjordiliđi Valentine Taškove je moćna, vri od emocija bilo da su upućene vereniku ili novostečenom udvaraču; vlada pozornicom i jednom od najzahtevnijih uloga ovoga faha. Dorabela (Olivera Dukić) uzdržanija je, mada jednako lakomislena i još prevrtljivija, u ovom trenutku bliža sopranskoj boji, ali s izvesnim perspektivama odličnog mocartovskog mecosoprana. Zauzvrat Despina (Sofija Pižurica) poseduje volumen i dramatiku u meri koja prevazilazi očekivanja. Može se lako desiti da smutljiva služavka uskoro i sama zauzme mesto gospodarice Fjordiliđi. Lešek Sviđinski (Ferando) tenor je pokretljiv, lepe lirske boje, strastven i uverljiv u prividnom osvajanju sestre svoje drage – njegovo gostovanje je odličan potez Kamerne opere. Bariton Nenad Nenić insistira na „buffo“ karakteristikama lika Guljelma i uspeva mu da dobro nasmeje publiku. Najiskusniji i verovatno zato najopušteniji u ovoj podeli je Miodrag Miša Jovanović (Don Alfonso). Vremešni spletkaroš radije je ciničan nego komičan, prodire ispod stereotipnih predstavljanja ljubavne intrige u korist suštinskog ispoljavanja karaktera. Don Alfonso Miše Jovanovića je stub čitavog zapleta kome se razrešenje ne vidi, jer po otkrivanju prevare izmireni mladi parovi ponovo poleću u zagrljaj na suprotnoj strani – još jedan uspeo rediteljski pomak.
