Ima li ičega američkijeg, u najvulgarnijem smislu te reči, od serija Poroci Majamija ili Krimi priča. Upravo je Majkl Man, reditelj filma Collateral, kao producent odgovoran za ove dve gangsterske tirade ideološkog kiča. Isti taj čovek nam svojim aktuelnim filmom donosi presek najuspešnijih rediteljskih i scenarističkih dometa američke nezavisne produkcije. Collateral je odličan nezavisni film, ali koji je izbacio jedan mejdžer studio, solidan umetnički projekat koji počiva na tipiziranoj žanrovskoj matrici, sniman u najboljim holivudskim uslovima – ali digitalnom kamerom, mračan i ciničan ali na liniji standardnog repertoara američkih vrednosti. Mit o plodnoj interakciji između avangarde i mejnstrima ovim se filmom konačno potvrđuje, uz uzbudljive posledice.
Unutrašnjost taksi vozila, od kada ju je Džim Džarmuš inaugurisao, ključni je ispovedni prostor savremenog filma. Intimna i klaustrofobična atmosfera taksija, dobar izgovor za susret dvoje potpunih stranaca, spaja road movie temperament sa intimnošću drame i trilerskim mistifikacijama. Upravo u tom zgusnutom dramaturškom prostoru odigravaju se najbitnije sekvence ovog filma. Jedan običan, čak previše običan taksista, stondiran svojim malim snovima i velikim samozavaravanjem, sreće svoju apsolutnu suprotnost, samouverenog i elegantnog zlog plaćenog ubicu u liku Toma Kruza. Najbitniji aspekt zapleta nalazi se u njihovom odnosu i psihološkim igrama koje vodi namazani putnik sa zadnjeg sedišta. Akcija je tek spoljašnja okolnost koja ova dva lika dovodi do visoko stresnih situacija u kojima moraju da deluju van svog uobičajnog, naviknutog ponašanja – dakle pucanje i škripa guma su u funkciji karakterizacije likova a ne obrnuto. Collateral je akcioni film u kome je akcija em pomalo naivna em sasvim sporedna, a da to nimalo ne smeta pri gledanju. U tome je tajna uspeha Majkla Mana sa ovom režijom. Do perfekcije uhodana veština snimanja po utabanim tragovima jednog poznatog i popularnog žanra, daje ovoj priči njenu dinamiku i konstruiše noseći okvir za jedan zanimljiviji sadržaj. Lik koji glumi Tom Kruz zloupotrebljava ama baš svaki argument za noarovsku relativizaciju moralne neispravnosti svog posla, ali do kraja filma sva ta objašnjenja ostaju samo prigodni izgovori i nestaju pred onom najjezivijom vrstom zla – običnom efikasnošću.
Tehnika režije je prosto fascinantna, dok je scenario više nego solidan. U nekoliko sekundi može vas povesti na putovanje od Matriksa do Pariz, Teksasa, od Šredera do Mameta, od Džarmuša do Linča. Kadrovi Los Anđelesa iz helikoptera, čuvene palme naspram meseca i neprestana priča o lokalnoj topografiji, čine od ovog grada više od običnog mesta dešavanja. Cela radnja se odigrava u toku jedne noći tako da sivi tonovi grada koje preseca tek poneka svetleća reklama, pojačavaju taj osećaj nokturalne otuđenosti ljudi i grada. Ako bi se složili da postoji nešto što se zove „Američka kultura“, onda bi film Collateral bio jedan od njenih uspešnih projekata.
