Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Kanadski Zemunac objavio je u 2008. čak šest novih naslova; većina njih potvrđuje sasvim izdvojeno, elitno piščevo mesto u savremenoj srpskoj literaturi
Godina 2008. bila je u srpskoj književnosti godina Davida Albaharija: pojavilo se, naime, čak šest (bolje je reći: bar šest) knjiga s njegovim imenom na koricama. Među njima je i rekontekstualizovano reizdanje romana Mrak iz poznih devedesetih, knjiga za decu Ema i jež koji nestaje, zbornik pripovedaka savremenih domaćih autora Poslastičarske priče, kojem je Albahari (ko)priređivač, te tri knjige kojima ćemo se ovde pozabaviti, a koje čine onaj „oficijelniji“ tok njegovog opusa.
Roman Brat (Stubovi kulture, Beograd 2008) spada u onaj ne-tako-magistralni tok Albaharijevog romansijerskog pisma kojeg je dobar predstavnik njegov prethodnik Ludvig (v. „Vreme“ br. 876); to su kratki romani koji su se, ko zna, barem „idejno“ možda i začeli kao pripovetke ili novele, ali su se „otrgli“ svom autoru i porasli preko prvobitno zamišljene mere. Naravno, to nije – ili ne mora biti – ništa loše: ta, u toj je formi kraćanih, kompaktnih, „bernhardovski“ bespasusnih i zgusnutih proznih tekstova Albahari dosegao i neke svoje vrhunce (Gec i Majer).
Priča Brata prelomljena je kroz svojevrstan dvostruki naratorski iskaz: „klasični“ narator zapravo i nije protagonista – osim posve marginalno i pasivno – nego onaj koji priča priču koju njemu, pak, priča Filip, pravi junak romana (jedan od dvojice, opet kao u Ludvigu), a koji je takođe pisac; ali, ne pisac ove knjige, je li. Elem, onaj koji priča priču koju će nam narator prepričati, sredovečni je usamljenik, nemalo introvertan i konfuzan, uglavnom samozatočen u svom prenatrpanom stanu, pisac koji je stekao nešto ugleda i popularnosti knjigom o svojoj izgubljenoj porodici: o starijoj sestri koju je, kada je imala tek šest godina, pregazio automobil (i koja se u njegovoj svesti javlja kao lik i simbol osobite blagosti i topline), i roditeljima koji su nastradali takođe pod ne baš jasnim okolnostima. Filipova knjiga jeste, dakle, intimna tragedija nesnađenog i nepomirenog izopštenika iz porodičnog raja, iz te praslike koje se utoliko teže odričemo ukoliko nam teže polazi za rukom da je potisnemo njenim „reprodukovanjem“ u novim, drugačijim okolnostima. No, u zaparloženi život naratorovog naratora stiže jedno obično pismo, koje će učiniti da više ništa ne bude kao pre… Naravno, Albahari ne mari mnogo, naročito u romanima, za konvencionalno pripovedanje kao linearno nizanje događaja (može se reći da ga stanja mnogo više zaokupljaju), što u slučaju Brata, recimo, izgleda ovako: Filip će se susresti s poštarom i pismom već u prvoj rečenici romana, ali će „rastvoriti list papira“ tek šesnaest stranica kasnije, a trebaće mu još dvanaest da i čitaocu saopšti sadržaj tog inače posve kratkog pisamceta… Ono između jeste, dakako, jedan od Albaharijevih specijaliteta: virtuozno posmatranje nedelujućeg junaka, to jest onog koji deluje, ne-delovanjem, koji je neodlučan da izađe iz ljušture, ubeđen da ga „napolju“ ne čeka ništa dobro.
Kako god, pošiljalac pisma Filipov je do sada nepoznati brat, koji je život proživeo u Argentini i Australiji – dalje od toga jedva da se može – i sada je osetio potrebu da mu se objavi, naravno, zarad vlastite potrage za identitetom. Brat najedared iznikao iz ništavila Filipu zakazuje susret u notornom zemunskom bircuzu Brioni – karakteristično albaharijevski omaž ne toliko jednom mestu koliko jednom vremenu – i Filipov solilokvij upućen naratoru, u prvom delu romana, iskaz je strepnje pred tim susretom (koji je ujedno i povratak na mesto zločina, jer je nekadašnji, poročni Filip baš tu tragao za postporodičnim samozaboravom, opijajući se do besvesti i nezdravo često grleći olupanu WC šolju). U drugom delu romana, narator filtrira Filipovu priču o dogođenom susretu i njegovim posledicama.
DOBAR GUBITNIK: Albahari neće propustiti priliku da se kroz meandriranje priče pozabavi poetičkim pitanjima (ovaj put sledeći Aristotela i svađajući se s njim), kao i pitanjima identiteta: najpre, da li je samoproglašeni, niotkuda iznikli brat uistinu njegov brat? Hm, i jeste i nije: Filip će najpre sumnjati u to – a ko ne bi? – ali će mu Robert, jer tako se njegov brat zove, dokazati da on to ipak jeste. Ujedno će celu njegovu dotadašnju life story okrenuti naglavačke: sve što je do tada znao o svojim roditeljima pokazaće se, hm, ne kao laž, ali svakako kao samo jedna strana istine, veoma falična zbog svoje nepotpunosti. To je direktan udar i na sam Filipov identitet: Robert je samim svojim pojavljivanjem i pripovedanjem nekih zatomljenih, anihiliranih porodičnih istina retroaktivno „poništio“ sliku na kojoj je Filip – a ovde ćemo se prisetiti da je on pisac – izgradio delo kojim se pročuo. Može li stvarnost nekako retroaktivno da interveniše u identitet i integritet već postojećeg, zaokruženog književnog dela? Kako god, zašto Robert nekako i „nije“ njegov brat? Zato što, ispostaviće se, Roberta inače zovu Alisa… Iz razloga koji će biti više nego jasni i upečatljivi kada izađe iz toaleta, presvučen(a) od glave do pete… Filip tako, prevladavši početni šok, simbolički iznova stiče žuđenu sestru, ali je odmah i gubi: njen višestruki identitetski „prestup“ biva drastično kažnjen na licu mesta, u Brionima, iz najbanalnijeg mogućeg razloga (siledžije koji ne može da gleda ono što vidi kao „pederska posla“), a Filip ne uspeva da se natera da učini bilo šta da to spreči, ublaži, ili makar sanira posledice. Tako i zauvek gubi ono što je tek „dobio“. A šta mu preostaje? Samo gubitak, uvećan za novu, kapitalnu stavku. Otuda je Brat storija jednog odviše dobrog gubitnika, iza koje stoji Albaharijev „metastabilni“ narativ o krhkosti „slike sreće“, o maglovitosti identiteta i o uvek iznova samoobnavljajućoj ubojitosti nasilja nad njim; a to je nasilje svejedno permanentno. Poželjno je iščitavati Brata između ručka i večere, u blaženo anahrono pučkim Brionima (ništa, srećom, od njihove tranzicione postmodernizacije, kao u Albaharijevom tekstu), uz škembiće ili gulaš, te „zidarsko“ pivo ili špricer, ali ne baš ovih dana: zatvorili ga surovi fiškali, na dve-tri nedelje, zbog neizdatog računa… Pa ti sad reci da se život ne takmiči s književnošću!
JAD I ČEMER: Zbirka priča Svake noći u drugom gradu (Srpska književna zadruga, Beograd 2008) mogla bi se nazvati i Albaharijevim geopoetičkim ciklusom: pisac je, naime, razbacao svoje junake na sve strane sveta (od Beograda i Zemuna, preko Zagreba, Ljubljane, Salcburga, Ciriha, Liona, pa sve do neizbežnog Kalgarija). Nema u tome „koncepta“ više nego što je zdravo, to jest, više nego što te priče – ili znatna većina njih – mogu da po(d)nesu. Pre bih rekao da se pisac igrao time onako kako se Džim Džarmuš – to je onaj tip što voli seoski turizam – tom vrstom kreativnih mogućnosti poigrao u Noći na zemlji. Što će reći da ova knjiga svakako spada u „gornji dom“ obimnog Zemunčevog pripovedačkog opusa.
Kad smo već kod toga, nekako je opšte mesto da je Albahari „pre svega pripovedač“, reklo bi se da i sam o sebi tako voli da razmišlja, mada je, opet, ovom čitaocu trajno nejasno zašto je to tako: Albahari jeste autor mnogih odličnih pripovedaka, ali je i potrošio uistinu odviše svog i čitalačkog vremena, prostora i energije na pričam-ti-priču-o-tome-kako-hoću-da-pričam-priču, a možda i neću, ili ne mogu, a i šta je Priča uopšte, at the first place… Okej, Kalgari ga je u dobroj meri „izlečio“ od toga (blaženi uticaj anglosaksonskog racionalizma?), ali ostaje činjenica – za mene nesporna, a vi kako hoćete – da bi od Albaharijevog „top 10“ za mene bar sedam-osam knjiga bili romani… Kako god, trend blaže uočljiv u Senkama i Drugom jeziku – dakle: trend izvlačenja iz već mašala dosadne stupice antipričnog pričanja – u ovoj je knjizi veselo uznapredovao. Zato među ovih dvadeset proznih celina, po svemu veoma raznolikih, gotovo da i nema pravih viškova, ali zato ima niz veoma uspelih pripovedačkih majstorija, u kojima se pisac s („prividnom“) lakoćom preoblači u svakojake narativno-žanrovske odežde, od ljubavne (koja, reklo bi se, dominira), do koketiranja sa obrascima krimića, fantastike, ekspresionistički zaigrane zaumnosti. Zato, kanda, junaci ovih priča nestaju sve u šesnaest (to jest, onda kad se lepo ne ubiju), kao kod Murakamija! Sasvim ozbiljno, ova zbirka sadrži neke od najboljih skorijih Albaharijevih pripovedačkih dometa, poput priča U hodniku i Težina glave, briljantnih studija zločin(c)a i žrtve, poroznosti granica među njima, moći potiskivanja istine i sećanja… Ili Bicikla, savršeno salivenog omaža Bernhardu, koji je istovremeno pametna rugalica (para)književnim mistifikacijama i njegovo kontrastiranje sa grubom banalnošću „realnog“ sveta, koji ima svoja pravila… Ili Tajno društvo, jedan rasni noir, pa „zagrebačka“ priča Bliznakinje, okretna igra na samoj (fiktivnoj) granici reportažno-dokumentarističkog prosedea, sa buljukom „stvarnih“ likova; pa Na vrhu planine, u kojoj se jad emigrantskog lepo spliće sa čemerom bračnog; kad smo kod tog čemera, Početak ćutanja, smešten u Novom Sadu, tematsko-motivski kao da je pisao Tišma, ali jedinstvenom albaharijevskom „brzinom tame“; Duhovi u Minhenu, kroz snažnu fantastičarsku simboličku sliku, dodiruju neprolaznu jezu nakazne Istorije i večnog fašizma. Možda ne možete da budete svake noći u drugom gradu, ali svake noći (bar) po jedna od ovih priča može vam činiti samo dobro, kao pozna čaša vina posle onog gulaša u Brionima…
EMIGRANTSKI BLUZ: Dijaspora i druge stvari (Akademska knjiga, Novi Sad, 2008) zbirka je „nefikcionalnih“ tekstova (eseja, kolumni, komentara) koje je Albahari tokom devedesetih i dvehiljaditih ispisivao u severnoameričkoj iseljeničkoj štampi na srpskom, ali i po ovdašnjim (ergo: „regionalnim“) listovima i časopisima. Utoliko je ova zbirka prirodan nastavak Tereta (v. „Vreme“ br. 726), samo još razuđeniji i „razrađeniji“. Kao Jevrejin u srpskoj dijaspori i srpski pisac u kanadskoj dijaspori – a to je, dakako, tek onaj „banalni“ početak identitetskih složenosti i mnogostrukosti – Albahari nikada nije ni mogao imati onu krajnje sumnjivu privilegiju iluzije monolitnosti ličnog & kolektivnog identiteta. Otkad živi daleko od Zemuna i zemlje u kojoj je odrastao, a koja će biti brutalno ubijena (takođe, navodno, zarad „identitetskih“ zapetljancija krajnje dvojbene suvislosti!) samo koju godinu pre nego što će Albahari napustiti jedan od njenih otužnih ostataka, pisac ovih tekstova ne samo da savršeno dobro razume da stvari nikada nisu bile, niti će ikada biti jednostavne, nego razume i to da nam je u toj složenosti živeti: s njom nije uvek lako, ali, ako smo pametni, ona će nam činiti dobro. Otuda su ova njegova razmatranja visprena i elegantna, bilo da se dohvati emigrantskog bluza, pitanja (granica) nostalgije, bilingvalnosti, postepenog asimilovanja emigrantskog potomstva, koje se može usporiti i ublažiti, ali protiv njega ne vredi histerisati, položaja pisca koji piše na jeziku na kojem niko u njegovoj okolini ne čita; tu je, dakako, i dragoceno razmatranje „ovoga ovde“ iz ugla nekoga ko na to više ne gleda rutinerskim pogledom svakodnevnika. Na koncu, u poslednjem poglavlju, tu je i nekoliko predragocenih tekstova o nasleđu „novog talasa“ i drugih aspekata polupotonule kulture YU (post)moderne, ili o večitom Zemunu… Ako ikada otopli, biće merak sesti u baštu Briona s ovom knjigom; uostalom, grad, Dunav, sve to: ničega zapravo, u izvesnom smislu, ne bi ni bilo bez Davida Albaharija čiji se pogled i dalje reflektuje po tim flekavim zidovima, jer gradovi stvaraju nas, ali i mi njih, naročito oni najbolji među nama, oni koji su više i bolje tu i kada nisu tu, od mnogih koji su stalno tu, pa im se čini da im već zato – što su, naime, tu i što su odavle – sleduje kakav ordenčić. Ili makar najbolji sto u Brionima, s pogledom na konobaričine borosane.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve