Budućnost je upravo počela

Baš me zanima kako bi reagovao Džimi Hendriks da može da vidi s kakvim žarom namontirane tinejdžerke u leto 2004. urlaju na Wind Cries Mary, dok njihov idol, 24-godišnji Džejmi Kalam skače po dirkama jadnog koncertnog klavira u Paviljonu „Pola Aketa“! Situacija je krajnje nadrealna za jedan džez događaj: u sledećem trenutku ka bini lete gaćice i brushalteri, Kalam ih dočekuje manirom iskusnog bejzbol hvatača, penje se na klavir, zavrti kukovima kao Elvis, teatralno obriše znoj pamučnim plenom i vrati ga u gužvu kod bine. Mali Loša modernog džeza? Svašta ćemo još videti na North Sea Jazz Festivalu!

Kako je „Vreme“ najavilo prošle godine, produkcija MOJO concerts nije obnovila ugovor sa Kongresnim centrom u Hagu. U „starom“ prostoru biće još sledeće godine obeležen 30. rođendan manifestacije – sa dozom gorčine, jer će to biti poslednje izdanje North Sea Jazz Festivala (NSJF) pre nego što se preseli u Ahoy kompleks u Roterdamu. Glavni razlog za izmeštanje NSJF-a bio je što organizatori više nisu mogli da računaju na najveći prostor Statehall (koji će biti srušen), čime je u pitanje doveden budući komercijalni uspeh festivala – desetak hiljada mesta pod njegovim krovom omogućavalo je da zvezde poput Santane, Mejsi Grej, Ališe Kis ili Džejmsa Brauna (ovogodišnja top imena NSJF-a) privuku mainstream publiku na događaj, da bi se novac onda uložio u 250 drugih bendova, opravdavajući džez karakter manifestacije. Niko više nema iluziju da se 70.000 karata može prodati tvrdoglavim insistiranjem na „džez pravovernosti“.

Ovogodišnji NSJF otvorio je Elvis Kostelo, u pratnji starog partnera Stiva Niva (klavir) i domaćih Metropole Orchestra. U okruženju nekoliko desetina gudača, nekadašnji buntovnik servirao je publici melanholičan program, referišući na skorije saradnje sa kompozitorom Bertom Bakarahom, orkestrom Mingus Big Band i (nije trebalo sumnjati) na romansu sa Dajen Krol, kojoj je posvetio svoju staru baladu Almost Blue – otvoreno aludirajući na bujnu plavu kosu nove partnerke. Da je violine moguće i drugačije upotrebiti, nešto kasnije je u istoj PWA sali pokazao saksofonista Majkl Breker, ovogodišnje prvo ime NSJF-a. Njegov Quindectet (džez kombo proširen gudačima, drvenim duvačima i hornama – dvostruki Gremi proletos) redefiniše karakter klasičnih instrumenata, koji, u rukopisu Brekerovog genija, pojačavaju napetost postkoltrejnovske matrice, umesto da ga – kako bi se očekivalo – razliju i učine pitkijim. Kao tzv. Artist In Residence, Breker je nastupio još nekoliko puta u drugačijim formacijama, održao „kliniku“ i solo resital, uz nezaobilaznu Naimu kao referencu na najvećeg učitelja Koltrejna.

Ovogodišnje veče produkcije Verve na terasi Kongresnog centra osvetlilo je aktivnosti njenih evropskih filijala, Amerikance u Parizu i Norvežane na krovu džez Evrope. Pijanista Keni Baron, ekskluzivac francuskog ogranka kuće, promovisao je album Images u društvu izvanrednih mladih muzičara sa kojima je ploču snimao. U drugom planu, osmehujući se bravurama vibrafoniste Stefona Harisa i flautistkinje En Dramond, podsećao je na Arta Blejkija i misiju velike škole The Jazz Messengers. Lično, teško sam odvajao pogled od neodoljive Kim Tompson, koja je dala lični doprinos protiv tretmana bubnjeva kao tipično muškog instrumenta. Vratolomna svirka saksofoniste Krisa Potera bila je najbolji poziv publici da nabavi album Lift (debi za francuski Universal), snimljen uživo u Village Vanguardu. Instant uspeh Džejmija Kalama zahtevao je da se njegov nastup prebaci u veći prostor Paviljona „Pola Aketa“, a tako se u drugom delu večeri namestilo dvoje norveških izvođača: popularna pevačica Silje Nergard i nova zvezda elektro-džeza Eivind Arset (gitara).

Produkcija Blue Note takođe koristi NSJF za promociju novih izdanja. Opredelili su se za mali i zabačeni prostor sale Mondrijan (par stotina mesta), da bi džez istraživače poput Grega Ozbija (saksofon), Peta Martina (gitara), Terensa Blanšara (truba) i, nešto komercijalnijeg, Nikole Kontea (gitara, sempl) oslobodili tereta NSJF glamura, a obezbedili da publika bude „ona prava“ – koja neće posle dve numere pojuriti na drugi koncert, ometajući program. U savršenoj tišini, intelektualizam Ozbija i Blanšara, uvrnut džez izraz hip-hop semplovima Kontea i misaone improvizacije Martina opisivale su džez novog vremena. A, kao uspomena na ovo uzbudljivo veče, sledećeg dana je u holu Kongresnog centra osvanulo platno mladog crnog umetnika, koji je „nastupao“ u Ozbijevom bendu slikajući u dnu scene onako kako je bio inspirisan muzikom svojih prijatelja.

Treći showcase imala je nezavisna kuća Palmetto Records, zaslužujući ovu počast dvostrukim uzastopnim četvrtim mestom u godišnjoj anketi časopisa „Down Beat“, iza Verve, Blue Note i ECM. Uz geslo „budućnost džeza je SADA“, a pozicionirajući muziku „levo od centra“ (sa malo kompromisa i mnogo avangardnog) Palmetto preuzima ulogu (zamrle) Knitting Factory u ispiranju ušiju američke publike. Harmonsko-ritmički zapleti grupe Bena Alisona, punk-džez Mata Vilsona (otvorio je konkurs za „najbolju košulju“ među prisutnima!), ili mirni pijanizam Freda Herša naspram tvrde matrice Dejvida Berkmana, opisuju kakve različite inspiracije umetnici imaju stvarajući u ambaru iz XVIII veka, usred šume u istočnoj Pensilvaniji, gde se nalazi Palmettov studio Maggie’s Farm – daleko od gradske ludnice, uz povremenu vizitu šumskih životinja.

Popodneva koristim za susrete sa muzičarima u hotelu Bel er. Susret sa kompozitorkom Marijom Šnajder pre je druženje starih prijatelja nego klasičan intervju. Otkriva mi da je upravo izbacila novi album, koji se može nabaviti jedino preko njenog veb-sajta (www.mariaschneider.com). Na taj način, kaže, usmeriće muziku na one koje to stvarno zanima i imaće bolji uvid u distribuciju. Saksofonista Džejms Karter govori kao što svira – odgovor na svako pitanje je prvo koncizan, a onda se priča razvija kao ekstenzivne improvizacije po kojima je poznat u džez svetu. Između „klinike“ i nastupa sa Bredom Meldouom (klavir) i Džošuom Redmanom (saksofon), gitarista Kurt Rozenvinkel prebrojava koliko je puta preleteo Evropu za poslednjih nekoliko dana: „Francuska–Turska–Francuska–Holandija, pa opet na Istok! Spavamo u avionu, ako uopšte i spavamo…“ Sat kasnije, podići će na noge auditorijum u podrumu Kongresnog centra, kao da su posle dugog zimskog sna konačno dobili priliku da raspale dinamični set.

U istom prostoru tradicionalno je nastupio dominikanski pijanista Mišel Kamilo. Sa zamrznutim osmehom na licu, njegove ruke šamarale su crno-bele dirke kao mnogo puta do sada, a ja sam poželeo da taj energetski sok ispijam svake večeri. Omara Portundo je predstavila album Flor de Amor – pošteno i poslovno, makar to značilo da je sa dobro sakrivenih papira čitala reči novih pesama. To se ionako videlo samo iz prvih redova. Istorijske veze Holanđana sa Južnom Afrikom inspirisale su pre pet godina pokretanje NSJF-a Capetown (simbolično, sledeće godine se organizacija ostavlja domaćinima), a haški festival je posebnim programom obeležio desetogodišnjicu demokratije na jugu Afrike. Bila je to prilika i za zanimljive susrete, poput nastupa afričkog trubača Hjua Masakele sa britanskim sastavom karipskih doseljenika Jazz Jamaica All Stars. „Sve zvezde džezerske Jamajke“ (Soveto Kinč, Denis Batist, Džulijet Roberts i Geri Krozbi) imale su i kamerne nastupe, u okviru programa „Ujedinjeni kraljevi i kraljice“ i „Let Freedom Ring“ (inspirisanog delom Martina Lutera Kinga).

Listajući lokalnu štampu po povratku, nisam mogao da se načudim izveštajima nekih kolega koji su nastup Ljiljane Batler (nekada Petrović – ovde poznata po hit pesmi Duško) sa Mostar Sevdah Reunion častili ekstatičnim izlivima emocija – kao da od nostalgije nisu mogli da primete da se radi o mediokritetima koje bi polovina bendova sa Ibarske magistrale, iz višegradskih ili sarajevskih kafana pojela za doručak! Tužno je to: umesto da u Hagu gledamo Vasila Hadžimanova, Matiju Dedića, Yupika kvintet ili neke druge džez majstore sa Balkana, dve decenije našeg odsustva sa ove smotre prekida bend čija je jedina preporuka multikulturalnost, a koji je mesto obezbedio samo zato što organizatori ništa drugo odavde nisu čuli.

Ipak, za koju godinu će se uspomene na 29. NSJF radije zaustaviti na divnim igrama sa tradicijom Nju Orleansa kvarteta Branforda Marsalisa, duploj besplatnoj porciji pilećih bataka koju mi je uz osmeh servirala simpatična Holanđanka dok sam se pod šatorom njenog restorana krio od letnjeg pljuska, ili veliki buket cveća koji je, po izvođenju Take Five, primio 84-godišnji Dejv Brubek. Istorija je još tu, budućnost počinje SADA.