Budi senka bez tela

O čemu je novi roman Elvedina Nezirovića Sandro? Čini se da je na to pitanje lako odgovoriti: Sandro je roman o ubistvu jednog grada, Mostara, o potrazi za uzrocima i motivima tog ubistva, kao i za ubicama samim. Neke su ubice pohvatane i o njima pisac ne govori književnim jezikom nego prenosi odlomke iz optužnice i presude Haškog suda. Ti odlomci presecaju tok pripovedanja i štampani su fontom različitim od fonta književnog teksta (drugo tipografsko rešenje), fontom, dakle, karakterističnim za stare pisaće mašine, što pojačava hladan, sudsko-birokratski govor kao kontrast književnom, subjektivnom izrazu. (Kod dobrih pisaca poput Nezirovića, međutim, postaje taj govor književnost koliko se god, u međuvremenu, po definiciji i samorazumevanju opirao tome.) Ali nisu sve ubice pohvatane niti će to ikada biti, naročito ako ne postoji volja da se ubice odstrane s društvenog tkiva, pri čemu državni entiteti, nastali po etničkoj podeli, postaju neka vrsta zaštitnika i sigurnih kuća za zločince. Traga Nezirovićev pripovedač i za njima, oprezno, da se ne bi ogrešio o književnost. Takođe, Sandro je roman o sablasti Mostara koja lebdi nad usmrćenim ostacima grada i stvara privid života. Zbog toga se pripovedač, lik koji govori u prvom licu jednine, s ogromnim naporom bori da održi liniju između onoga što jeste, onoga što nije i onoga što bi moglo biti ali nije još ili nikada nije ni bilo: “Živeći u Mostaru ovakvom kakav jest, rekao sam tada, ja zapravo istovremeno živim i u onom koji postoji u mom paralelnom vremenu, onom kojeg se sjećam i kojeg nosim u sebi. Jer bilo da izađem u jednu od dvije ili tri kafane u koje izlazim, bilo da idem na Veležove utakmice ili, jednostavno, prelazim mostove i hodam ulicama, ja istovremeno sve to činim i u onom svom Mostaru kojeg više nema, Mostaru za koji sam se zauvijek vezao i koji jeste moj jedini stvarni dom” (str. 291). Sandro je utoliko i roman o žrtvama, ili o onim ljudima koji nose rat u sebi i, sva je prilika, tog se rata nikada neće osloboditi. Ti ljudi se toliko približavaju jedni drugima – bez obzira što su razbacani svuda po bivšoj Jugoslaviji, po Bosni i Hercegovini, ili su se, naprosto, rasuli po svetu – da u ovom romanu sačinjavaju uzajamno povezan snop patnje iz koje se izaći ne može, niti ga se, budući da je reč o snopu, može slomiti. Utoliko je Sandro, po kojem Nezirovićev roman nosi ime, svojevrsni vodič kroz mostarski ratni pakao, a potom i kroz posleratni limb u kojem ni sami likovi nisu sasvim ubeđeni da su stvarni.

...

Sandro ima sedamnaest godina, njegov stan-skrovište nalazi se na “neprijateljskoj” teritoriji, ali on mora da izađe po vodu i hranu, ako je pronađe. U jednom izlasku nailazi na grupu vojnika, a među njima prepoznaje Štelu, zloglasnog ubicu. Ukoliko manijaci provale da nije “njihov” (odnosno “naš”), mrtav je odmah, ili malo kasnije, ali svakako mrtav: “Grupa vojnika je stajala pored auta i bučno razgovarala. Pokušao je da umiri korak, da zaboravi ko je, da naredi tijelu da se izbriše, da ga proguta. Diši tako da tvoje disanje uđe u stabla, u beton, u auta u pokretu, diši kao da te nema, iščezni, oćuti opasnost prije nego što se pojavi iza ugla, prođi kao što svakoga dana prolaziš pored vojnika u Mensinoj kafani, kao što si onoga dana prošao pored rezervista u Lennonu. Budi sjenka bez tijela, pretvori se u duha, postani blatnjavi otisak lopte na zidu trafostanice u dvorištu” (str. 186). Ovaj opis straha tek je početak jedne od najupečatljivijih epizoda romana. Isti taj Sandro će se, kao dete, pre rata, načisto zbuniti dok bude popunjavao upitnik s pitanjem koje je nacionalnosti. O tome on ne zna ništa, zbog čega traži pomoć nastavnice. Ova ga pita kako mu se zovu roditelji. Slobodan i Svjetlana, kaže dete. Onda si Srbin, kaže (zadovoljno) nastavnica. Odgovor, međutim, nije tačan. Ali tačnih odgovora nema jer pitanje je pogrešno. Da stvar bude apsurdnija, upravo će mu ta zabuna s imenima (a ime je proizvoljna oznaka) spasti život.

Ako, dakle, Nezirovićev roman razumemo na ovakav način – nećemo pogrešiti. Ali ako smo pročitali i prethodna tri Nezirovićeva romana, verovatno nam neće promaći još jedna ravan koja se potpisniku ovih redova čini najvažnijom, karakterističnom za ovog pisca. Ne jednom će u Sandru junake obuzeti onaj gotovo kafkijanski stid koji obuzima gospodina K. samo nekoliko trenutaka pred smrt (i o kome stidu, uostalom, govori i Primo Levi u romanu Zar je to čovek?): stid, čak i krivica, javljaju se kod Nezirovićevih likova pred okolnošću što su preživeli, ili što nisu uradili nešto što zapravo nisu ni mogli uraditi. Pripovedač će osetiti krivicu, na primer, koju oseća i pretučena supruga njegovog ratnog druga Dina. Sled događaja je naizgled jednolinijski i pravolinijski. Dino i pripovedač proći će zajedno kroz teško zamisliv ratni užas, da bi se, posle rata i kratkog zatišja, Dino raspao i u tom raspadu, zalivenim alkoholom, gadno pretukao ženu s kojom živi. I pripovedač i povređena žena, međutim, umesto besa osećaju krivicu i stid za koje ne snose, mereno razumljivim i razumnim aršinima, nikakvu odgovornost. Naprotiv, oni su tu za Dina. Ali on nije tu za njih. Ukotvljen u svom očaju, on nije nigde. Kao što će Sandrova majka Svjetlana, odvojena od sina, izmrcvarena brigom i usamljenošću, u naletu najdubljeg zamislivog očaja i izlažući se opasnosti, pokušati da spase Sandra Muharemovog, momka po kojem je svome sinu nadenula ime. Kada ne uspe u tome, pokušajima uprkos i, doslovno, bez ikakve svoje odgovornosti, griža savesti unakaziće je jednako kao i rat, usamljenost, nemaština, užas ratne Banjaluke. U ovim ćemo epizodama prepoznati motive iz romana Boja zemlje i Ono o čemu se ne može govoriti: šesnaestogodišnjeg momka će kao kiselina razjedati to što se očuh, svojom odlukom, žrtvovao za njega. U izuzetnom Nezirovićevom romanu, pak, Ništa lakše od umiranja, glavnog će junaka razneti krivica zato što, kao mlad čovek, nije ubio zločinca koji će, posle neubijanja, počiniti strašan zločin.

Sa Sandrom Nezirović je produbio motiv koji, čini se, niko nije u tolikoj meri, s toliko književne snage, razvio na ovome jeziku. I ne samo to. Zajedno s krivicom i stidom, junake ovoga romana, naročito pripovedača, proganja i sumnja da je sve što radi, računajući i pisanje, svojevrsna izdaja. On “izdaje” ratnog druga zato što mu ne može pomoći. On čak, u sceni od koje nam u grlu raste nešto poput kugle sačinjene od mačje dlake, na izbezumljenog čoveka urla nošen besom zbog sopstvene nemoći. Dok razgovara sa Sandrom i pisanjem sakuplja krhotine Sandrovog razvaljenog života, oseća se loše jer ne može ništa drugo i ništa više. Dok traga za Sandrom Muharemovim, oseća nelagodu što čeprka po nečemu što ga se ne tiče. Književnost, shvata, nije dovoljna. Ali on osim pisanja i duboke svoje muke nema ništa drugo. Nikada rat neće izaći iz njega. Kao ni iz Slobodana, kao ni iz Svjetlane, kao ni iz samog Sandra, uostalom.

Sandro je najsloženiji Nezirovićev roman (a možda je Semezdin Mehmedinović u pravu kada kaže da je i najznačajniji). Upravo zbog te složenosti, međutim, na određenim deonicama tekst ne uspeva da izdrži pritisak koji je samome sebi nametnuo, te dosegne kvalitet na koji nas je Nezirović navikao. Nekoliko epizoda, stiče se utisak, nije u dovoljnoj meri književno opravdano, poput, recimo, Sandrovih ljubavnih jada dok se, kao izbeglica, nalazi u italijanskom mestu Servinjano del Friuli. Psihološki gledano, sasvim je jasno zašto je ta epizoda važna za Sandrov život, kao i za njegov životopis. U književnom smislu, međutim, nije, jer u Sandrovim ljubavnim jadima nema ničeg do opštih mesta. Postoje i izvesna grananja koja ne vode nikuda, a što ne doprinosi romanu koji je, uprkos fizičkoj veličini, zapravo sažet. Upravo je, dakle, složenost, sva je prilika, dovela do izvesnih stilskih posrtanja nesvojstvenih ranijim Nezirovićevim romanima, kao da pisac, ponesen jakim mestima, nije uspeo da uoči koliko su “beskrajno plavo more”, ili “duboko plavetnilo neba”, “ili zanosna žena”, ili ponavljanje poštapalica tek proteze koje se, u poslednjoj verziji, naprosto moraju odbaciti. Zbog toga će se potpisnik ovih redova, svestan rizika svog predloga, ali i ponesen silinom Nezirovićevog pripovedanja, usuditi da predloži nešto što je, na ovome jeziku, radio Mirko Kovač: da u narednom izdanju otkloni slabosti koje, uostalom, često ne sežu dalje od lektorskih intervencija.