Bitka za sutjesku

Iako se u mudrim knjigama već vekovima tvrdi da spomenici, istorija i dela važnih ljudi nemaju cenu, Republička direkcija za imovinu Srbije na putu je da dokaže suprotno. Istina, još se ne zna koliko bi na svetskoj pijaci koštale crkve, manastiri, gradska jezgra i slični kompleksi, ali Republička direkcija već sada zna da komad istorije koji se nalazi na uglu ulica Kneza Miloša i Nemanjine u Beogradu košta vrlo konkretnih 80 miliona evra.

Pomenutoj instituciji problem predstavlja samo to što taj komad istorije ima status spomenika kulture i što je kao takav neprivlačan „budućem kupcu“.

Republička direkcija za imovinu najavila je 14. septembra 2007. da će Ministarstvu kulture Srbije uputiti inicijativu da zgradama Generalštaba, teško oštećenim tokom NATO bombardovanja, bude ukinut status spomenika kulture. Tom prilikom, Srboljub Panić, zamenik direktora Direkcije za imovinu, objasnio je da bi jedna od zgrada (takozvani objekat B, koji se nalazi na uglu Kneza Miloša, Nemanjine i Birčaninove ulice) mogla da bude prodata za više nego dvostruku cenu od one koja je postignuta za zgradu saveznog MUP-a (29 miliona evra) i da je već zainteresovano „nekoliko velikih evropskih konzorcijuma“. Međutim, pošto ovaj kompleks ima status spomenika kulture, budući kupac morao bi da ga restaurira i bar fasadu vrati u prvobitno stanje. „To ne odgovara potencijalnim investitorima. Oni procenjuju da bi takvi radovi bili potpuno neisplativi i žele da izgrade novi objekat“, objasnio je Panić u razgovoru za „Danas“.

SPOMENIK I INICIJATIVE: S jedne strane, Panićevo obrazloženje zvuči krajnje logično – pretpostavka je da država nema dovoljno novca za restauraciju, ali je isto tako i pretpostavka da bi neki lovarni kupac više voleo da slobodno raspolaže svojom imovinom i da gradi i pregrađuje kako mu je volja. Međutim, istovremeno se postavljaju pitanja ko su ti „potencijalni investitori“, ko je s njima razgovarao, kome su otvorili dušu i da li su baš oni zaista bili jedini „potencijalni“. Takođe, postavlja se pitanje šta će se dogoditi ako u budućnosti neki tamo milijarder odluči da pazari neki drugi komad Srbije čiji mu status ne odgovara. Hoće li i onda Republička direkcija tražiti da se, u ime milionskog ćara, zaboravi na spomenike i rasproda ono što se rasprodati može?

Istine radi, trebalo bi ipak reći da se zgrada Generalštaba našla na spisku spomenika kulture pod vrlo čudnim okolnostima. Gradnja dve zgrade „bliznakinje“ čiji je izgled (navodno!) inspirisan kanjonom Sutjeske i koje je projektovao jedan od najvećih domaćih arhitekata Nikola Dobrović, završena je 1965. Iako je bilo dosta onih koji su im osporavali umetničku vrednost (baš zbog te Sutjeske i pratećih ideoloških aluzija), zgrade su se našle u svetskim arhitektonskim enciklopedijama i ostale jedan od ključnih spomenika posleratne arhitekture. Pošto je kompleks teško oštećen tokom NATO bombardovanja, pojavilo se mnogo predloga o tome kakva bi sudbina trebalo da ga snađe – od ideje da se sruši do temelja, preko predloga da se vrati u prvobitno stanje, do teze da bi ga trebalo samo konzervirati i ostaviti tako razrušen kao turističku atrakciju. Kako je u međuvremenu otpočela ubrzana prodaja građevina oštećenih tokom 1999, Zavod za zaštitu spomenika, odnosno Vlada Republike Srbije, konačno su se dosetili da Dobrovićevo delo proglase onim što ono zaista i jeste – spomenikom kulture – i tako ga zaštite od dobrostojećih građevinara.

Prema navodima upućenih, ideja o tome da se zgrade na uglu Kneza Miloša i Nemanjine stave pod zaštitu postojala je i ranije, ali nije naišla na razumevanje u tadašnjoj vladi: „Za vreme vlade Mirka Marjanovića, napravljen je pogolem spisak zgrada koje su ‘kandidati za zaštitu’, a pored Generalštaba, tu je recimo bio i Avalski toranj. Međutim, ta lista je odbijena jer, kako je rečeno, ‘nemamo sada vremena za to’. Da je ovaj kompleks tada dobio status spomenika, NATO snage ne bi ni smele da ga gađaju, kao što uostalom nisu gađale ni Pećku patrijaršiju ili neki drugi sličan objekat“, kaže u razgovoru za „Vreme“ izvor blizak „zaštitarima“.

U svakom slučaju, 2005. Dobrovićev kompleks dobio je status spomenika, a nezvanično se pretpostavlja da je pravi razlog bilo upravo rastuće interesovanje dobrostojećih kupaca. Bez obzira na stanje kompleksa, to interesovanja potpuno je razumljivo: dva dela ove kaskadne arhitektonske kompozicije ukupno imaju više od 80.000 kvadrata, a lokacija na kojoj se nalaze jedna je od najpoželjnijih za bilo koju poslovnu namenu. Ni tada, ni sada, dobijanje statusa spomenika kulture ipak nije zatvorilo sva vrata potencijalnim kupcima. Zakon o zaštiti kulturnih dobara zabranjuje im jedino da Dobrovićeva zdanja sruše i na njihovom mestu podignu nekakve stakleno-metalne grdosije – fasada bi morala da ostane kakva je i bila, a enterijer je podložan svim intervencijama, naravno uz kontrolu i odobrenja nadležnih službi.

TADŽ MAHAL: Zanimljivo je da pod tim uslovima Republička direkcija do pre neki dan nije imala nikakve probleme sa statusom zgrada na uglu Kneza Miloša i Nemanjine. U razgovoru za „Politiku“ od 10. septembra, direktor Republičke direkcije Milan Tomić istakao je da status kulturnog dobra „može da bude prepreka za postizanje tržišne cene“ i da zbog toga „najpre moramo da pronađemo kompromis sa zaštitarima“. „Prihvatljivo je da samo fasada ostane autentična, a da kupac ima punu slobodu pri uređenju unutrašnjosti. Jedino pod tim uslovima kupovina bi bila isplativa investitorima, jer država nema novca za obnovu urušenih zgrada“, objasnio je Tomić. Međutim, obznanjujući inicijativu da se kompleksu Generalštaba ukine status koji ima, njegov zamenik Srboljub Panić bio je mnogo decidniji i priču o promeni enterijera nije ni pomenuo kao prihvatljivu: „U ‘Sutjesku’ bi bilo teško smestiti hotel, komercijalni centar, a da ne govorim o stambenom objektu. Investitor bi skidanjem zaštite svakako bio limitiran. Niko ne kaže da bi on mogao izgraditi Tadž Mahal, jer postoji urbanistički plan. Mogao bi, na primer, podići zgradu poput vladine ili Ministarstva spoljnih poslova. Bitno je da se dobro uklopi u ambijetalnu i urbanističku celinu“, rekao je Panić za „Blic“ od 17. septembra. Šta se to desilo između 10. i 17. septembra? Koji je to kopernikanski obrt na pijaci arhitektonskih dobara uslovio da se stav čelnika Republičke direkcije iz temelja promeni? Da li su se odjednom pojavili investitori kojima (valjda za veće pare) više nije „prihvatljivo da fasada ostane autentična“?

U razgovoru za „Vreme“, Srboljub Panić tvrdi da je izjava njegovog direktora u „Politici“ pogrešno interpretirana, odnosno da tokom sedam dana nije došlo do promene stava u Direkciji. Po njegovim rečima, potencijalnim investitorima, zainteresovanim pre svega za takozvani objekat B, ne bi odgovarao „postojeći geometrijski oblik zgrade“, odnosno odgovaralo bi im da zgrada „izađe na liniju trotoara Kneza Miloša“. Pošto je Dobrovićev kompleks poznat pre svega zbog „geometrijskog oblika“, Panića smo pitali da li to u prevodu znači da bi investitorima odgovaralo isključivo rušenje objekta. Odgovor je bio kratak: „Otprilike, da“.

Kako bilo, pred inicijativom Republičke direkcije dugačak je put, pošto bi proces za ukidanje statusa spomenika kulture trebalo da bude identičan procesu koji prethodi dobijanju tog statusa. Predlagač (u ovom slučaju Direkcija) mora da se obrati beogradskom Zavodu za zaštitu kulture, a ovaj posle razmatranja predloga dostavlja svoje mišljenje republičkom Zavodu za zaštitu. Pošto i oni razmotre predlog, odluke se dostavljaju Vladi Srbije koja donosi konačan sud.

Inače, ukoliko na kraju Generalštab zaista izgubi status spomenika kulture, biće to prvi takav slučaj u istoriji Srbije. Važeći Zakon o kulturnim dobrima dozvoljava takvu mogućnost, ali samo pod vrlo specifičnim okolnostima – u članu 63. navodi se da „kulturno dobro koje je uništeno ili nestalo, odnosno koje je izgubilo svojstva od posebnog kulturnog i istorijskog značaja, ili je trajno izneto ili izvezeno u inostranstvo, briše se iz registra kulturnih dobara“. Ni tu, ni na nekom drugom mestu, ne kaže se da status spomenika može da se izgubi i zbog aktuelnih građevinskih i biznis interesa; ni pomena nema o mogućnosti da spomenik prestane da bude spomenik zato što se nekom hotelijeru ili bankaru baš ne mili da mu obnavlja fasadu.

Taj i takav zakon usvojen je 1994. godine, što će reći da je verovatno demodiran. Prava šteta. Jedan Tadž Mahal usred Beograda baš bi nam dobro došao.