Bezbrojne linije bezbrojnih mogućnosti

Petnaest godina od objavljivanja Sudbine i komentara, najnagrađivanijeg romana s početka devedesetih godina prošlog veka, Radoslav Petković objavio je novi roman. Savršeno sećanje na smrt (izdavač: Stubovi kulture), roman čija je radnja smeštena u Vizantiju, u doba pada Konstantinopolja, 1453. godine. Međutim, pad Konstantinopolja samo je osnova oko koje se vrte sudbine glavnih junaka, dok pisac, vešto se poigravajući sa istorijom, religijom, magijom, traži odgovore na pitanja identiteta, prošlosti, života, smrti. Novu Petkovićevu knjigu su sa podjednakim oduševljenjem prihvatili i kritika (roman je u užem izboru za ovogodišnju NIN-ovu nagradu) i čitaoci, jer je prvo izdanje, objavljeno u oktobru, rasprodato za nepuna dva meseca, pa je ovih dana objavljeno i drugo.

„VREME„: Zašto ste nakon Sudbine i komentara napravili pauzu od 15 godina u pisanju romana?

RADOSLAV PETKOVIĆ: Za tih 15 godina objavio sam četiri knjige od kojih je zbirka priča Čovek koji je živeo u snovima 1999. godine dobila Vitalovu nagradu, u krajnje nesrećan čas; mesec dana kasnije je počelo bombardovanje i niko nije imao mnogo volje da misli o knjigama. Jedna od tri knjige onoga što u svom slučaju najradije nazivam esejističkom prozom, O Mikelanđelu govoreći, čak se i prodala za dve godine, ovih dana treba da izađe drugo izdanje, što je za tu književnu vrstu prilično dobar rezultat.

Hoću reći, nisam kao pisac napravio tako veliku pauzu – sa romanima jesam, a romani su, iz meni ne uvek jasnih razloga, ono što i publika i kritika najviše vole. Dobro, to mi negde i odgovara, sebe i dalje smatram poglavito romansijerom, ali to ne znači da sam uvek raspoložen za pisanje romana. Svašta se dešavalo u tih 15 godina i pre bi se čoveka moglo pitati kako je uopšte preživeo, a ne zašto nije napisao roman. S druge strane, novi roman pišem onda kada pomislim da bi mogao biti bitno drukčiji od prethodnog, do sada nisam pisao sequel-e, nisam za tim osećao potrebu ni spisateljsku ni, nažalost, komercijalnu.

Ideja za ovaj roman mi se vrti negde od 1998. Tada sam ceo projekt nazivao „vizantijskom temom“ u nedostatku boljeg naslova. Savršeno sećanje na smrt se javilo mnogo kasnije, kada su se stvari već ozbiljnije iskristalisale. A za to je trebalo i dosta proučavanja epohe, i imao sam raznih spisateljskih kolebanja, od izbora tačnog vremena pa nadalje i, što je najgore, nedostajala mi je početna tačka. Onda sam nekako dospeo do nje – do priče o grupi konjanika koja prvom polovinom XV stoleća nabasa na antički mauzolej; tako sam mogao početi, pri tome ne znajući mnogo bolje od tih konjanika ni značenje mauzoleja ni njihovog putovanja. Samo sam znao da se dešava nešto vrlo važno, tačno onako kako su i oni slutili.

Kako biste žanrovski odredili Savršeno sećanje na smrt?

Vizantija je poslednjih desetak, petnaestak godina u angloameričkoj i delimično francuskoj književnosti vrlo zanimljiva piscima onog hibridnog žanra koji bismo mogli nazvati okultnim trilerom. Moram reći da mi je upoznavanje sa tim knjigama, mada one ne spadaju u najbolja ostvarenja ni u okviru žanra, bilo inspirativno. Tih elemenata inače ima i u dobrom delu mojih prethodnih knjiga a opet ih možemo nazvati, ne smeta mi nimalo, „istorijskim“, ako je istorijski sve ono što se ne zbiva u današnjici i pri čijem se stvaranju pisac trudi da poštuje neke zakonitosti i verovatnosti epohe kojom se bavi. Ali da bismo raspravljali šta jeste a šta nije „istorijski roman“, morali bismo ga najpre definisati, za šta ovde nemamo ni prostora niti imam volje.

Postoji jedan izraz u filmskoj industriji, „kostimirani film“, što bi bio svaki film na čije snimanje glumci ne mogu da dođu u svom odelu, već im se mora nešto određeno sašiti ili naći. U tom smislu, Savršeno sećanje na smrt bi žanrovski moglo da bude i „kostimirani roman“.

Kritika ponekad kao glavne karakteristike vašeg literarnog postupka navodi sučeljavanje elemenata starog i modernog, kombinovanje starinskog, klasičnog i postmodernog načina pripovedanja. Taj trenutak preplitanja starog i novog postoji i u samom naslovu „Vizantijski internet„. Zašto je Vizantiji potreban internet?

Nekako mi se čini da iza vašeg pitanja stoji jedna zabluda rasprostranjena kod nas, kako postmodernizam podrazumeva kratku formu i kako se ne bavi istorijom. Ova zabluda je uglavnom posledica izdavačkog izbora knjiga koje će se prevesti. Dobar je primer jedan od najvećih pisaca današnjice, američki pisac Tomas Pinčon, našoj publici poznat po jednoj knjizi priča, jedinih koje je napisao, i po jednom kratkom romanu, opet jedinom koji je napisao. Uzgred budi rečeno, jednom je napravio pauzu od 17 godina između dva svoja romana a u međuvremenu nije objavio ništa.

Pinčonov ugled se, međutim, temelji na romanima kod nas nepoznatim, od kojih bismo makar tri mogli nazvati istorijskim – ili kostimiranim – a nijedan nije ispod 500 strana. Sasvim mi je jasno zašto se naši izdavači ustežu da ih objave, nesreća je samo kada teoretičari iz njihovog izbora, diktiranog ekonomskim razlozima, izvode dalekosežne zaključke.

A razlozi za naslov „Vizantijski internet“ objašnjeni su negde na kraju toga teksta te da ih parafraziram. Naše znanje, pogotovo o prošlosti, je nužno fragmentarno i proces spoznaje možete porediti sa lutanjem internetom. Dakle, nalazite dobre fragmente, mnogo njih, ali ih sami morate povezati u smislenu celinu. A morate znati i tragati.

Jednom ste se složili sa tezom da u određenom smislu Sudbina i komentari korespondira sa raspadom SFRJ. Da li Savršeno sećanje na smrt ima svoj korespondirajući trenutak u realnosti? Da li su okolnosti vezane za trenutak nastajanja jedne priče na neki način uvek sadržane u toj priči?

U određenom smislu da, rekao bih čak vrlo i usko određenom. Ali uvek pišemo na osnovu svoga iskustva, naravno ako shvatimo kako iskustvo, da ponovim nešto što sam nedavno rekao, predstavlja ukupnu sumu svega što smo čuli, pročitali, sanjali ili poželeli, a ne samo onoga što smo učinili ili su nam učinili. Sam izbor vremena kojim se bavite nikada nije slučajan.

Nedavno ste, govoreći o junacima Savršenog sećanja na smrt, rekli da su oni „nevoljni učesnici Velike promene„. I sami ste svojevremeno u jednom smislu bili učesnik Velike promene. Da li se iza tog njihovog nevoljnog učešća krije determinizam istorije ili možda determinizam sudbine, u odnosu na koji je pojedinac nemoćan?

Kada sam govorio o Velikoj promeni, mislio sam na promene veće od promene sistema vlasti u jednoj zemlji, koliko god one bile bitne za život mnogih pojedinaca u određenom trenutku, dakle mislio sam na promene koje imaju karakter „dugog trajanja“, kako bi Brodel rekao. U našem slučaju to je najpre tehnološka promena čijih pravih posledica nismo svesni jer ono što se danas dešava, a što simboliziraju internet ili mobilni telefon, imaće prave posledice na sve ljude u bližoj i daljoj budućnosti. Vreme u kojem je radnja Savršenog sećanja na smrt locirana jeste takvo ne samo zbog konačnog – ili zapravo simboličnog, jer su se mnoge stvari desile već ranije – pada Vizantije, već zato što je to i nastanak Otomanskog carstva, Visoke renesanse u Italiji, pojave raznih pokreta koji čiste prostor za Lutera i Reformaciju, pojava štamparske prese, dakle uobličavanje onog sveta koji je doskora bio svet u kojem smo živeli, proces dugog trajanja.

Hoću reći, istovremeno, sinhrono, zbiva se mnogo stvari i prosto ne znam da li je to slučajno ili deo nekog procesa. Postoji u teoriji sistema jedno mišljenje, da dok je jedan sistem stabilan dotle je i determinisan, a kada gubi stabilnost, na njegovo preoblikovanje, bifurkaciju, može da utiče svaka čak i prividno slaba akcija – jedino što je teorijski jako teško ili nemoguće ustanoviti koja će uticati, te se promena zapravo dešava slučajno.

To je vrlo neprijatna pomisao jer mi tražimo i želimo da istorija kao sistem ima logičan i „pozitivan“ razvoj a ovde je zaista moguć i uticaj pojedinca na svetsku istoriju, samo što vam ništa ne garantuje da taj odlučujući uticaj ne vodi ravno i sasvim slučajno u katastrofu. A odgovorom na vaše pitanje bave se moji romani, i odgovaraju, kao što književnost uopšte odgovara, ambivalentno ili čak kontradiktorno. Onaj koji veruje da zna odgovore postaje propovednik ili filosof.

Savršeno sećanje na smrt počinje citatima Pitagore, Bernara le Trevizana, Jejtsa i Ajnštajna. Zašto baš oni?

Lepo zvuče.

U ovim citatima prepliću se suprotnosti: svet i granica, vatra i led, vidljivo i nevidljivo i na kraju Ajnštajn, odnosno teorija relativnosti. Od Pitagore do Ajnštajna imamo istorijski luk od 2500 godina. Da li u ambivalenciji istine postoji kontinuitet?

To je upravo ono što ste rekli, istorijski luk, dakle predstavlja kontinuitet u kojem, kao i u svakom kontinuitetu, ima raznih transformacija, ali možemo konstatovati jednu nit. Ili, onaj Zlatni Zevsov lanac o kojem su govorili neoplatonisti, koji spaja sve stvari od Zevsa na Olimpu do ribe u dubinama mora. Ali to se javlja na nivou mišljenja i tumačenja i to je zapravo ljudska želja, pokušaj da spoznamo Lanac.

S druge strane, svet nam se uvek i iznova ukazuje kao ambivalentan i taman mislite da ste se jedne ambivalencije razrešili, a ispostavi se da je to razrešenje put u novi problem. Naučnici su jednog časa mislili da su stekli prilično jasan uvid u kosmos pa su onda otkrili crne rupe i, nedavno, tamnu materiju, te sada opet ispada da ne znamo ništa. Problemi verskih razlika, čak i kada se vera temelji na istoj Božijoj reči, toliko predstavljaju opšte mesto da ih ne bih ni pominjao.

Govoreći o prevodu jednog Jejtsovog stiha napominjete da je lepota stiha morala biti žrtvovana zarad tačnog prenošenja smisla. Bavite se i prevodilačkim radom. Ima li u ova dva postupka – pokušaju da se rekonstruiše prošlost i prevođenju sa jednog jezika na drugi – sličnosti? Da li je svaka hermeneutika ograničena i samim tim nedovoljno pouzdana?

Mislim da ste za problem hermeneutike našli odličan primer, stih i njegov prevod. Dakle imamo stih, nešto dato i nepromenljivo, ali se oko tumačenja stiha često neće složiti ni najbolji stručnjaci za toga pesnika, dakle ljudi koji odlično poznaju i čitavo pesničko delo i jezik na kojem je pisano. Kada se u sve umeša i prevodilac, stvari postaju još gore i to ne samo zato što je uvek prinuđen da bira između tačnosti saopštenog i „lepote“, dakle posebnih pravila stiha. Malo reči na dva jezika ima isto značenje, moguće je kod onih najjednostavnijih, poput čaša ili stolica ali je i tu često, polje asocijacija koje one mogu buditi različito u okviru određene istorije jezika, određene kulture. Birajući određene reči i određena rešenja, prevodilac, zapravo, tumači taj stih i prevod je rezultat tumačenja, što znači ukidanje dela mogućeg tumačenja koje original stih nosi. Ali opet, za čitaoca koji čita prevedeno otvara se mogućnost novih i drukčijih tumačenja na koja ni prevodilac, a kamoli pesnik, nije mislio.

Postoji opet jedna teorija, zasnovana na kvantnoj fizici, po kojoj se sve bezbrojne linije bezbrojnih mogućnosti, kroz Vreme, stapaju u jedinstvenu liniju Realnosti. Ali iz ove linije, u svakom trenutku, opet proizilaze bezbrojne linije bezbrojnih mogućnosti.