Kod kuće Ingrid dočekuju užasna prljavština u hodniku i keruša Kara, koja bi je najradije pojela od sreće što je vidi, mada Kari, onako debeloj, to uopšte ne treba. Deca su je očigledno ostavila kod kuće jer se plaši pucnjave, a i Peter, koga čuje kako radi u svojoj radionici, zahvalno je iskoristio pucnjavu kao razlog da se zabarikadira u podrumu umesto da pođe s decom. Na ovaj dan velike bitke.
Ingrid ne može baš ozbiljno da shvati Peterovu averziju prema počasnoj paljbi, jer mu praskavi zvuci koje proizvode motori trkačkih automobila očigledno pričinjavaju zadovoljstvo. Po njenom mišljenju, Peter je negde pročitao o novogodišnjim simptomima bivših učesnika u ratu, kao što neke žene pročitaju o migreni, pa se onda po potrebi pretvaraju da od nje pate. Rat je za njega neka vrsta muške migrene, vrlo pametno, mudro, dobro promišljen izgovor. Ingrid je na drugi dan Božića čistila kuću. Vrata i prozori su bili otvoreni, pa su se jedna vrata zalupila od promaje, uz vrlo glasan tresak, a Peter, koji je zaspao na sofi, toliko se uplašio da je pao na pod. Ali pitanje (skeptično) glasi: ne bi li u takvom slučaju i deca pala sa sofe? I: Peter svoje slobodno vreme preko čitave godine provodi u podrumu, čvrsto uveren da njegovo zalaganje za stolarskom tezgom nadoknađuje njegove mane u porodičnom životu. Ingrid smatra da ni iz tog ugla gledano ne treba da joj bude naročito žao gospodina stručnjaka za drumski saobraćaj.
Nije li gornja situacija, ekstenzivno citirana, tipičan isečak iz prizora svakodnevne anksioznosti tzv. savremenog čoveka? Žene sa svojim stvarnim ili izmišljenim migrenama, muškarci/muževi sa svojim (post)ratnim traumama, danas zvanim PTSP… Dobro, očigledno je da scena koja se odigrava u jednoj „tipičnoj srednjoklasnoj porodici“ nije ni iz Švajcarske ni iz Švedske. Tamo ima migrena, ali ne i ratnih PTSP-ova, osim uvoznih… Mesto radnje zapravo je Beč, Austrija, tačno četvrt veka nakon kraja Drugog svetskog rata. Peter je četrdesetogodišnjak, čovek u naponu snage, „u najboljim godinama“. Na kraju rata, kao dečarac od petnaest godina, bio je mobilisani pripadnik Hitlerjugenda; ne, dakle, „pravi“ vojnik, s odgovarajućom obukom i naoružanjem, nego jedan od bezbroj one muške mladunčadi i starčadi koju je Hitler poslao na klanicu pred sam kraj, u očajničkom naporu da preokrene ono što se, iz mnogih razloga, preokrenuti nije moglo.
Peterova trauma, dakle, možda je stvarna a možda hinjena, ali je svakako privatna i kućna, za kućne i bračne potrebe: u javnosti se nije baš hvaliti njome. Tako je to kad vojujete na strani ne samo gubitničkoj nego i u svakom smislu duboko pogrešnoj: najbolje je da se pravite kao da toga nije ni bilo. Ako je i bilo, vi niste bili tamo; ako ste i bili, bila je to viša sila, morali ste. Ako se još malo napnete, od počinioca ili saučesnika postaćete žrtva, štaviše prva žrtva zla koje je i vas oprljilo. Nije li Peterova domovina Austrija zauzela baš tu pozu? Pozu PTSP-ovca koji moli za razumevanje za svoje traume, jer niko ne bi više od njega voleo da se nije nikada našao u takvoj situaciji, ali šta ćeš, sila boga ne moli…
Savremeni austrijski pisac Arno Gajger ispisuje roman Dobro nam ide (prevela Dušica Milojković; Laguna, Beograd 2017) kao sagu o jednoj porodici – ili više njih, povezanih rođačkim vezama, a neretko izdeljenih svime drugim što ljude može da deli – u vrtlozima istorije zrelog dvadesetog veka, od Anšlusa 1938. (vojnog upada Vermahta i pripajanja Austrije Trećem Rajhu, bez nekog većeg otpora), preko apokaliptičnog kraja rata i upada sovjetskih i anglosaksonskih trupa u Beč, potom raznih signifikantnih godina u životu posleratne Austrije (1955, 1962, 1970, 1978, 1982, 1989), pa do 2001. kao naratorske „sadašnjosti“ romana, one u kojoj se Filip Erlah, pisac u (možda) usponu, najmlađi izdanak porodice, naseljava u nasleđenu porodičnu kuću, onu u kojoj se odvijalo toliko toga što je porodicu spajalo i delilo. Ingrid i Peter njegovi su roditelji. Baka Alma i deda Rihard, nekadašnji političar, hrišćanski konzervativac koji nije petljao s nacistima nego se držao po strani (što bi mu mnogo teže pošlo za rukom da ga nisu koliko-toliko štitili „arijevstvo“, imetak i ugled), u osnovi su „utemeljitelji“ loze Erlahovih koju ćemo pratiti u naporima za preživljavanjem u doba nacizma, a potom snalaženjem i prosperiranjem u posleraću i u potonjim političkim i (sup)kulturnim revolucijama šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, u kojima je mala alpska republika tragala za novim identitetom, udaljenim i od „francjozefovske“ a pogotovo od hitlerovske paradigme, ušuškana u udobnost provincijalnog socijal-kapitalizma hladnoratovske epohe, uvaljana u endemski katolicizam kao knedla u prezle, a potom u „kulturni rat“ generacija dedova i očeva sa naraštajima sinova i kćeri, koji će poželeti od života i od društva nešto sasvim drugo, mada će uglavnom biti (samo)zaustavljeni negde na pola puta. Pa dobro, ništa strašno, jer na koncu dobro nam ide, zar ne? Život je, meine Herren, čist i ušuškan po perivojima boljih bečkih becirka, rat je bio davno, stigma polako bledi, postoje novi negativci, novi ratovi i nova sirotinja, tamo negde istočno, ili pak južno. Poput, recimo, dvojice radnika na crno – likova malo beketovskih, malo brehtovskih – koji će pomoći Filipu da se izbori s legijama golubova i glodara i svakojakim nataloženim kršom na tavanu kuće; istovremeno s raščišćavanjem tavana, pisac Filip ispisuje sagu o svojoj porodici, što je isto neka vrsta „raščišćavanja“, oslobađanja od balasta kao neophodnog preduslova za bilo kakvo pomeranje.
Oko polovine poglavlja zbiva se u „sadašnjosti“, u 2001, a ova se izmenjuju s flešbekovima iz prošlosti, hronološki posložene, s jednim bitnim izuzetkom na početku romana. Kao i u svim porodičnim sagama, tu je relativno mnoštvo likova, ako ste netalentovani za rodbinske odnose i sve te šurnjaje & snaje (kao dolepotpisani čitalac) neretko ćete gubiti orijentaciju ko je tu kome šta, ali vas to neće nimalo ometati u praćenju uistinu bitnih niti.
Gajger, dakako, nije ni Kraus ni Bernhard, ali je izvanredno minuciozan pripovedač i vrlo potentan analitičar austrijskog društva i mentaliteta, ali i ljudskih naravi uopšte. Takva kombinacija, znamo već, ne može da omaši: Dobro nam ide je vrlo temeljita prozna studija ljudskog stanja, a njena „lokalnost“, fokusiranost na specifično mesto i vreme, nimalo joj ne oduzima na univerzalnosti. Ili, ako hoćete: svi smo mi pomalo Austrija, naročito u ovih naših posleratnih skoro pa četvrt veka… A za migrene i PTSP-ove moraćete da se snađete sami.
