Najgore što se grupi Rebel Star moglo dogoditi jeste obnavljanje Eve Braun (dalje: EB). Najgore što se svima nama može dogoditi jeste ponavljanje života devedesetih u Srbiji. Ali, u dosadašnjem povampirenju te sulude decenije ovde, među retkim dobrim stvarima jeste remasterizovano, obogaćeno i dodatno/tekstualno objašnjeno reizdanje drugog, izvanrednog albuma potonjeg sastava – Pop Music (CD, 1995/2007, B92). Brze pruge i BBS/Brzi bendovi Srbije davno su zaboravljeni, preko nas je protutnjalo više nego što smo želeli, a zub vremena nije ni načeo ovo savršeno, zaprepašćujuće zrelo ostvarenje. Prirodno je došlo i do oživljavanja najjače postave Eve, čija su stidljiva lajv pojavljivanja prošle subote najzad stigla i u Beograd. Petoljetka otkako je Goran Vasović s bine povukao poslednju postavu EB-a, pa nikakvo čudo da je u poslednje vreme i te kako živahni SKC/Studentski kulturni centar mogao napuniti i veliku/gornju salu, a ne samo DNK/Drugi novi klub. S ulaznicama po 500/600 dinara publika se prilivala i prilivala, i nakon što je svirka počela prigodno rano (satima pre ponoći). Kvalitetan zvuk i divno raspoloženje ipak su gužvu učinili podnošljivom.
Iako je EB neopozivo najbolji pop koji nam se dogodio s ove strane (njihovih uzora) Idola i Đavola, nastup nimalo nije patio od nostalgije. Nenapregnuti perfekcionizmom, dostojno su izveli najveći deo Pop Musica – biser mladalačkog idealizma Zmajevi, ložnjavu Kopija, uvek krasnu ‘luridajuću’ Aljaska. Pogledom preko ramena raslojavani, Petar Dolinka (koji se posle ovog albuma povukao iz aktivnog rada u grupi, produživši autorski doprinos) dovoljno ubedljivo zadržao je Baladu o slanom moru i Cabaret Noir, a Vasović dinamičnije Sasvim običan dan i Sada ne znam gde sam ne znam šta. Vaske je u predvečerje svog rođendana dobio i plamičke i masivan hor po starorokerskoj želji, praštala su i Jagodna polja i Povedi me da hodam i zavičajni Bečej noću, a uz kasniji hit Lavirint priznao je kako se jul-ovskoj ponudi koja se ne odbija povinovao i malom izmenom stihova, kad su oduševljeno pesmom branili mostove od bombardovanja ‘99. Poetika, pa i romantika – postava utemeljena na bubnjanju Ljubomira Rajića (posle Pop Music s Glavaškim otišao da budu Popcycle, gde je svirao i klavijature) i basiranju Gorana Obradovića – naravno, raskošno gitaristička. Dolinka kantautorski najbliži akustičnoj, Vasović standardno vezivno električarsko tkivo, dok je ovog puta povučeni Milan Glavaški (aktuelan i kao vođa Rebel Stara) briljirao specijalističkim solo rešenjima i ukrasima menjanim po potrebi, a bez ijednog promašaja.
Upravo bezbolne izmene u navalnom redu – od samostalnih tačaka, sobnih dueta, do zahuktalog kvinteta s nenametljivim gostima – doprinele su da prvih 100 minuta proleti, a neosporni vrhunac nastao je iznenadnim uključivanjem Vlade Divljana, za njegovu Hajde, sanjaj me, sanjaj, koju su zajedno i snimili za kasetno reizdanje vinilnog debi albuma Prisluškivanja (‘92. Carlo Records, ‘97. Automatik; CD 2007, Automatik). Odmah su sprašili i Ona zna, a ovacije krenule da probijaju tavanicu. Do dva sata dopunili su bisevi, a g. Divljan bi mogao da usliši preklinjanje građanstva, izmiri se sa Krletom i Šapicom (feat. Bo Tadić) i sve ih Idole zajedno odvuče na australijsku turneju, bar do 11. maja ako ne 25. avgusta. Jer, to je jedina šansa da DS vodi suvislu politiku.
Očito je ponovo vreme da se sve struje ujedine, da se skupe na svoje radne zadatke… radi novog albuma. Mislim na sastav Eva Braun, naravno. U međuvremenu, obećali su Off The Record 1997–2006, CD ranije neobjavljivanih snimaka među kojima je valjda i onaj opet nam preko potreban: Zviždi Srbija, tokom vrelog građanskog protesta 1996/97. prepevan Surfin’ USA Beach Boysa. Jer, Eva Braun je dama vredna uvažavanja makar samo što je u smrt otišla sa svojim tiraninom, a mi ostajemo zemlja u kojoj supruge nadživljavaju diktatore.
