Bajka o šumi i ljudima

Izložba „Prvi rez“ u beogradskom Salonu Muzeja savremene umetnosti druga je ovogodišnja samostalna izložba Simonide Rajčević. Prethodna, „Lanac“, održana je pre pola godina u galeriji 12HUG. Obe izložbe povod su i razlog da se zaboravi na produkcionu i kvalitativnu inflaciju domaće likovne scene.

Simonida Rajčević (1974) je Beograđanka, diplomirala je i pred doktoriranjem je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu gde radi kao docent. Kako piše u njenom CV-ju, izlagala je na više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, među kojima su: „Poslednji preživeli sa Nostroma“, Galerija SKC, Beograd, 1995; „Express stari majstori non-stop“, Galerija Zvono, Beograd, 1997; „Belgrade Double“, Rothamel Galerija, Erfurt, Nemačka, 2007; „Tamna zvezda“, Galerija Zvono, Beograd i Galerija Perpetuel, Frankfurt, 2010; „Crna noć“, Kula Nebojša, Beograd, 2011; „Ljudske aktivnosti. Bespomoćni“, Železnički muzej i Galerija Zvono, Beograd, 2012…

„Prvi rez“ je izložba crteža u olovci velikog formata i ambijentalne instalacije koja se u idejnom smislu nadovezuje na radove u papiru. Na crtežima je gusta šuma kao u bajci, ali istovremeno prozirna zbog crteža koji jedva da izvire iz površine. U šumi je poneki čovek/ žena, životinja, napušteni autobus, kao druga tačka relacije između savremenog društva i prirodnog poretka, relacije o kojoj priča Simonida Rajčević u „Prvom rezu“.

„VREME„: Sintagma „Prvi rez“ u naslovu izložbe asocira na prvu verziju nekog rada, na nešto što tek treba da dobije finalni oblik. Zašto ste je tako nazvali?

SIMONIDA RAJČEVIĆ: U svom bukvalnom značenju, „Prvi rez“ je u gotovo paradoksalnoj suprotnosti sa formalnim karakteristikama izložbe.

Posetilac koji pođe na izložbu takvog naziva, ako nije upoznat sa mojim prethodnim radovima, nehotice očekuje crteže koji bi bili kao nožem urezani u podlogu: oštre poteze, jake kontraste, primenu litografskih ili drugih grafičkih tehnika. Suočavanje sa izloženim radovima i vlastitim pogrešnim očekivanjima otvara mogućnost za različite reakcije. Neki mogu da protumače izabrani naslov kao ironijsku distancu; drugi, da u njemu sagledaju inherentne poetske kvalitete; treći, da paradoksalnu suprotnost između reči i dela protumače kao putokaz da bukvalno značenje zapravo nije bitno i da se, shodno tome, valja preusmeriti na prenosna značenja izraza iz naslova.

Na engleskom jeziku, izraz the first cut prvobitno je imao uže stručno značenje. Koristio se u filmu i muzici za snimljene materijale koji su grubo montirani i još uvek nisu prošli završnu obradu. Danas je taj izraz sinonim za radnu verziju, prvi predložak, prvu varijantu. U tom, prenosnom značenju, naslov ne stoji u suprotnosti sa formalnim karakteristima izložbe, naprotiv. Međutim, izraz the first cut u engleskom ima i drugo, sasvim različito značenje, koje nema nikakve veze sa ljudskim delatnostima, već sa emocijama i intimom. To značenje dolazi do izražaja u poslovicama kao što su „The first cut is the hardest to mend“ ili „The first cut goes the deepest“. Takođe, izraz „prvi rez“ na srpskom se često tumači kao „rani rad“, „prvi mladalački pokušaj“. Meni takvo tumačenje, iako neočekivano, ne smeta. Naprotiv, što su otvorenije i šire mogućnosti različitih, pa i međusobno suprotstavljenih tumačenja, to sam sklonija da radni naslov izložbe usvojim kao konačan.

Akteri ove i prethodne vaše izložbe su životinje – „Prvi rez“ kao da se nastavlja na izložbu „Lanac„.

Da, to je tačno. Međutim, sada, posle određene vremenske distance, izložba „Lanac“ je kroz publiku dobila potpuno novi život, suprotan od onog koji sam joj ja namenila tokom procesa stvaranja. Naime, te crne digitalne skulpture bika na ražnju, konja koji leži i ptica koje na neki način sve to posmatraju, naterali su ljude na potpuno različite konotacije, društvene i političke. Jedan deo javnosti izložbu je vezao za političku prošlost, dok su je neki doživeli kao vesnika nekakve nemile budućnosti. U trećima je izazvala empatiju. Izložba „Prvi rez“ je već u tom trenutku bila osmišljavana u sasvim drugačijem mediju i kontekstu, ali na istoj liniji odnosa čoveka prema prirodi.

Reprezent prirode na vašim crtežima je šuma. Njena uloga je da istakne stav izložbe da su priroda i društvo u opoziciji. Šta za vas znači šuma?

Retko kad sam fizički prisutna u šumi. Ne vozim, a i nisam neki preterani ljubitelj šume. Mislim da nisam jedina koja tako misli. Međutim, to ne znači da nisam svesna koliko je opozicija prirode i društva drastična. Ne govorim u ekološkom smislu. Govorim u smislu da mi više uopšte nemamo moć da pojmimo prirodu. Šuma je, u savremenom smislu, područje van društva koje nam obezbeđuje društvenu sigurnost, mere i zakone koji nas ograničavaju i štite, koji nam postavljaju granice i obezbeđuju našu slobodu. Onog trenutka kada kročimo izvan tih granica, naše društvene slobode nestaju. Ja se plašim prirode i ne osećam se prijatno ni kada sam na proplanku.

U toj šumi ima i ljudi, ženska i muška figura koje su joj, istina, okrenule leđa i žive neke svoje misli, ali se zato u radu Prvi rez 5 grupa muških tela nalazi unutar šume.

To je jedna figura, figura mladog muškarca starinske lepote, umnožena i prikazana u šest poza. Kada pažljivo pogledamo taj rad, možemo kao i uvek imati različite asocijacije: da ta tela uništavaju šumu, da je grade… Upravo to sam i htela da postignem, tu začudnost. Ta tela su lepa i šuma je lepa, ali nije jasno šta se između njih dešava. Ova scena može da deluje kao neprestana borba ili krčenje puta kroz šumu, odnosno uništavanje nepoznatog zarad nevidljivog ali zasigurno opravdanog cilja. Iz neuređene i haotične prirode naš model će stvoriti neku vrstu reda i uređenja. S druge strane, naš model može imati bajkovite elemente, on je idealizovan, nema psihološku karakterizaciju, i vrši izmišljenu radnju tako multiplikovan, kao kroz više ogledala, uvodeći posmatrača u narativ sasvim druge vrste, narativ koji se može bazirati na nadnaravnom ili mitskom. Zato možda deluje bajkoliko, ali i strašno.

Ali bajke i jesu strašne. Uostalom, na jednom crtežu su male, slatke svinje – obešene. Ko ih je i zašto obesio? Da li te životinjice simbolišu ljude? Šta je njihov greh zbog kog su obešeni?

Životinje nisu simboli. Na ovom crtežu je zapravo prikazana opozicija ljudskog društva i prirode. Na njemu nema čoveka. A samo čovek može da obesi životinjicu, ona sama sebe ne može. Prasiće sam pravila po modelu plastičnih kineskih igračkica. I svako ko ih vidi pomisli: što su slatke. A ne vidi šumu. Da li je hiperprodukcija plastičnog nešto što mi jedino možemo da doživimo? Prvih nekoliko trenutaka ti nije jasno šta je s tim slatkim prasićima. Ni kako ti je dok ih gledaš. A onda vidiš o čemu je reč, i osetiš da ti je neprijatno. Zašto? Zato što ne znaš šta da očekuješ u toj šumi, da li će se i tebi desiti kao što se desilo njima? Da li je bolje da pobegneš iz te prirode na bezbedno mesto?

Da neko ko vas izložbom crteža prvi put upoznaje ne bi stekao pogrešan utisak, treba reći da su u vašem radu prisutni eksperiment i multimedijalnost isto koliko i tradicionalne tehnike. Uostalom, i ova vaša izložba je multimedijalna: osim crteža, pokazali ste i instalaciju, deo jednog crteža je tekst, svi su obavijeni muzikom, to je audio–rad Manje Ristić, izložbu „Tamna zvezda“ ste realizovali na tamnosivim kesama za smeće, izložbu „Ljudske aktivnosti. Bespomoćni“ pomoću belih dušečnih čaršava… Da li vam likovna umetnost nije dovoljna da realizujete ideju?

Nisam sigurna da bih odlučila da se bavim umetnošću da sam u životu videla samo slike koje sam kao mala videla tokom dva i po meseca putovanja po Italiji sa roditeljima. Te slike su neopisivo jako delovale na mene. Pa ipak, ja se ne bih odlučila da se bavim umetnošću da u životu nisam iskusila i muziku i knjige i film. Recimo, evo ova trenutna moja izložba nastala je pod velikim uticajem filmova Antihrist Larsa fon Trira i The Hunt danskog reditelja Tomasa Vinterberga. Ili: ja sam svirala violinu, a znala sam da neću da se bavim muzikom zato što je ne čujem, ali sam takođe znala da ću izabrati neku umetnost u kojoj je čujem…

Da, ali sve češće se čuje da više niko ne slika, ne crta, čak je i grafika deficitarna.

Radim na Fakultetu likovnih umetnosti već 14 godina i naši studenti godinama prolaze kroz programe koji su poprilično klasično orijentisani. Većina naših predmeta se bazira na klasičnoj studiji crteža i slici, vajanju i grafici i, što se mene tiče, te tehnike su i te kako i dalje prisutne. Sa jedne strane, publika i dalje čezne za radovima izvedenim u ovim klasičnim tehnikama, ali sa druge, zapravo je spremnija i otvorenija da u novom vremenu komunicira sa bržim i jednostavnijim formama za koje im nisu potrebni predznanje ni prevelika koncentracija da bi stigli do krajnjeg doživljaja ili razumevanja. Mnogi s kojima sam razgovarala o „Prvom rezu“, hvalili su veliki trud da nacrtam toliku šumu. Znači, može da vam se ne dopadne rad, ali ne možete da poreknete da se na njemu radilo. Čudno je to: ljudi kukaju za nečim na šta su navikli, za slikom, a istovremeno nemaju nerava da rade na njoj dva meseca, ljudi nemaju nerava da se bave. Hoće sve odmah. Iako pričaju da vole tradicionalne forme. Zato ja nisam sigurna da su oni zaista spremni da im se to tradicionalno koje prizivaju i vrati. Mislim da je to razlog zašto nema slika. Niko nije oterao sliku, nego nema ko da je proizvede i primi.

Pričamo baš u momentu kad je odlučeno da Oktobarski salon, naša najstarija likovna manifestacija, postane bijenalna ne bi li joj se omogućilo da zahvaljujući većoj ponudi ostvari veći kvalitet. Naime, nekoliko poslednjih godina posećenost Salonu je niža od očekivane s obzirom na njegov renome, a ocene pokazanih selekcija su niske. Da li se radi o staroj priči da su umetnici neshvaćeni u svom vremenu, ili…

Ta tema mnogo ima veze sa obrazovanjem, sa imanjem muzeja, tržišta… Vi ne možete jednom ili dva puta godišnje da primite nešto novo i da ga prihvatite. Zatim, ta tema mnogo ima veze sa pitanjem da li država dozvoljava, pa samim tim i da li želi, da se njena kultura razvije. Umetnost treba da doživimo, a ne da je se plašimo. A ako nam je društvo omogućilo da možemo da je konzumiramo samo u malim segmentima jednom godišnje kao na Oktobarcu, mi ne možemo da se snađemo, ne živimo s tim. Zatim: umetnost umnogome zavisi od mode. Razne mode su prošle a nikad nisu stigle do nas. Mi ne znamo da li je u savremenoj umetnosti nešto samo moda ili je vrednost koja će preživeti. Istoričari umetnosti kažu da treba da prođe sto godina pa da se zna šta je vredno a šta nije. Znači, tek ćemo videti da li su u pravu učesnici Oktobarca ili javnost.

Često se čini da umetnosti ni nema, da se pretvorila u ideju – setite se da se jedan rad na prošlogodišnjem Oktobarcu sastojao od pravljenja svilenih bombona, a drugi od pranja veša.

Ideja je osnovni činilac svakog rada pa i umetničkog, što znači da je provokacija na nivou ideje fantastična stvar! Činjenica da je vas nečija ideja iznervirala, zvuči super. Meni samo nije super što vi ovde ne možete da vidite i nešto što vam se mnogo sviđa, a i nešto što vas mnogo nervira. Onda vas zbog onog prvog ovo drugo ne bi nerviralo. I vi biste osećali da je savremena umetnost lepa. Mi ne živimo život koji podrazumeva vrhunsku umetnost i vrhunsku kulturu. A to je, nažalost, ipak samo pitanje para. I dok je tako, mi ćemo da pričamo o onome što radimo kao da je sve okej, a nama odavno nije okej.