Odavno je utvrđena statistička istina da su deca i afro-američka populacija najvernija bioskopska publika u Severnoj Americi. Druga bitna informacija, čiji značaj može da začudi one što filmu pristupaju sa stanovišta estetskog purizma, jeste da su deca konzumenti koji najviše novca troše na prateći asortiman po bioskopima, kao što su kokice, majice i lutke sa likovima iz filmova. Ako revolucija jede svoju decu, onda kapitalizam jede od svoje dece. Učiniti dete potrošačem jedan je od originalnih izuma filmske industrije. U svim mejdžor studijima postoje posebne produkcione celine koje se bave animiranjem najmlađe publike dok jedna od najmoćnijih zabavljačkih kompanija na svetu, Volt Dizni, skoro da se samo time i bavi. S druge strane, filmska štampa svuda u svetu, pa i kod nas, jedva da registruje ovaj pozamašan segment sedme umetnosti. Klinci se vode u bioskop zato što je film crtani ili zato što nam tv spot saopštava da je neko ostvarenje za decu. Šta zapravo oni gledaju i kog je to kvaliteta nije pitanje koje se često postavlja. Kroz ovu malu retrospektivu filmova u 2004. godini namenjenih najmlađima pokušaćemo da bar malo ispravimo taj propust.
Kao prvo, protekle godine smo imali nekoliko filmova koji predstavljaju, uz manje ili više elemenata parodije, obrade ili varijacije na temu klasičnih bajki. Najbolji primeri ovog tipa su Šrek 2 i Začarana Ela. U oba ostvarenja standardna svita fantastičnih šumskih stvorenja: vile, patuljci, ogri, prinčevi i začarane lepotice gurnuti su u jedan savremeni socijalno-politički poredak u kome se ovi neiskvareni junaci ne snalaze baš najbolje. Šrek, koji je došao u posetu tazbini u kraljevstvo far far away (koje je, zapravo, bajkovita varijanta Los Anđelesa), zatekao se u društvu gde vladaju spletke, hladne ambicije, snobizam i gde su paparaci i PR agencije bitan deo društvenog miljea. Veliki zeleni, antiromantični junak i njegova ružnjikava žena, jednostavno su stvorenja iz neke druge priče. Heroina filma Začarana Ela bori se za ljudska i sindikalna prava patuljaka od kojih jedan želi da postane advokat a rasističke konvencije koje vladaju u kraljevstvu mu nameću karijeru zabavljača. Ukratko, ovim nasilnim posavremenjivanjem bajka je izgubila nevinost. Ne postoji veći oksimoron od sintagme kapitalistička bajka, a ova dva filma su upravo to. Dok se tradicionalna bajka odigrava i razrešuje na socijalno-mitološkom planu, u naša dva primerka to se dešava na ideološkom. Ovo posebno važi za film Polar Express, koji je defile neopravdane akcije i patetičnih fraza koje jedino služe za ukucavanje u glavu Američkih Vrednosti najmlađim generacijama. Publici koja ne deli tu društvenu paradigmu u kojoj su pomenute vrednosti u opticaju ovaj film teško da će išta značiti. U ovu grupu filmova može se uvrstiti i Veliki lovac na ajkule zbog svojih angažovanih i politički korektnih alegorija ali, za razliku od pomenutih, sa mnogo više humora i šarma.
Hari Poter i zatvorenik iz Azkabana, treći nastavak filmske verzije ovog globalnog kulturnog fenomena, još jednom je privukao zavidan broj posetilaca. Iako rađen po solidnom literarnom predlošku i u visokobudžetnoj produkciji, on pati od sindroma dramaturgije nastavka, odnosno deluje pomalo nedovršeno kao tek jedna od epizoda nekog šireg serijala. Ipak, dva momenta su interesantna: prvo – jasna dikensovska linija u liku samog Harija Potera. On je siroče koje od svog života nevoljenog pastorka beži u drugu dimenziju gde ima izvesne moći i kontrolu nad svojom sudbinom. Drugo – stari zamkovi okruženi šumama, raznorazne mitske životinje iz perioda gotskog romana pa i sama Harijeva izjava da želi da živi u unutrašnjosti gde ponekad, za razliku od Londona, može da se vidi nebo, upućuju na jak ekološki momenat. U tom segmentu šumske mistike pomalo podseća i na Mijazakijevu animiranu Princezu Mononoki (uzgred Mijazakijev film ovenčan Oskarom Šihiro i tajna začaranog zamka, iako najavljivan za prošlu, nije stigao ni 2004). U 2004. godini dobili smo i dugometražni film o najpoznatijoj mački na svetu – Garfild. Slavni lenjivac, tvorac čuvene izreke „Voleo bih jutra kada bi počinjala malo kasnije“, zapravo je junak koji komunicira sa svim uzrastima. Međutim, istrgnut iz svoje kratke strip forme od par slika, po kojoj je najpoznatiji, i u kojoj su njegove dosetke i aforizmi najefektniji, on luta po 90 minuta filma uvek na granici nezanimljivosti. Filmovi o superherojima ove godine nisu bili posebno zanimljivi: Spajdermen 2 rutinski je korektan dok je Catwoman značajno podbacila, Punisher je ostao nezapažen dok je najzanimljiviji film s ovom tematikom bio Hellboy. No, posebno pominjanje zaslužuje animirano ostvarenje studija Pixar Neviđeni. Ovo je jedna od onih pametnih postmodernih priča o superherojima u kojoj se preispituje sama ideja superherojstva i njen smisao u savremenom društvu. Naime, superheroj gosn Neviđeni se ženi i mora da se odrekne svoje uloge zaštitnika javnog dobra zarad mirnog života u jednom tipičnom američkom predgrađu. Potpuno genijalna scena odigrava se ispred oltara kada mu buduća supruga kaže otprilike: „Sada si oženjen, sada moraš da budeš više od superheroja“. Odlazeće godine smo videli i jednu dobru verziju Petra Pana u režiji Australijanca P.Dž. Hogana. Zanimljiv je i film Nebeski kapetan i svet sutrašnjice koji izvorno nije namenjen deci ali je svojom naivnom pričom i stripovskom aseksualnošću glavnih likova omašio svoju ciljnu grupu da bi postao jedna od atrakcija pogodnih za najmlađu publiku.
S obzirom na naš status najokorelije kulturne provincije bez, bukvalno, slovima i brojem, bilo kakve filmske produkcije namenjene mlađim uzrastima, gledaćemo, i mi i naši klinci, ono što nam pošalju iz Holivuda. Ako je za neku utehu, to je slučaj sa 80 odsto zemaljske kugle. Ipak, nekoliko dobrih ostvarenja koje godišnje vidimo uvek nas podseti na sledeću istinu: dobar dečji film je, prosto, dobar film.
