Hajde da preskočimo lamentiranje nad Slavnim Danima Francuske Književnosti, kad su, recimo, Sartr i Kami diktirali Duh Epohe… Bilo pa prošlo, globalni uticaj literature pisane na francuskom jeziku poslednjih je decenija opao. Ipak, i to se prvih godina novog veka sve izrazitije menja, makar i kroz veliki uticaj – te tome odgovarajuću obožavanost i omraženost – nekih novih literarnih megazvezda, poput Mišela Uelbeka, Frederika Begbedea ili (Belgijanke) Ameli Notomb. Ovde će, pak, biti reči o prevodima na srpski – o čitavom jednom malom frankofonom trendu, moglo bi se kazati – nekih posve novih pisaca, ovde do sada nepoznatih, a koji bacaju novo svetlo, kako na francusku literaturu „kakvu smo poznavali“, tako i na društveni i kulturni pejzaž jedne nove, postindustrijske i pomalo postistorijske Francuske. I koje – recimo da im je upravo to neki zajednički nazivnik – svaka na svoj način progovaraju iz pozicije društvenih autsajdera, ili problematizuju društvo „kao takvo“, društvo u kojem velikoj većini možda više i ne preostaje drugo nego da proživi neku formu autsajderske egzistencije.
UVEK ISTO: Faiza Gen (Guene) svakako je najpoznatija članica ovog, tek za ovu priliku stvorenog pariskog kvarteta. Već je sama ta činjenica pravo malo čudo jer se radi o barem trostrukoj autsajderki: klinki od (sada) jedva dvadeset godina, alžirskog porekla, nastanjenoj u jednom od „zloglasnih“ derutnih predgrađa Pariza. E, kada imate nekih sedamnaest-osamnaest godina, i iz takve Rupe Od Života napišete roman koji se samo u Francuskoj proda u preko sedamdeset hiljada kopija (to do proletos) i još bude preveden na dvadeset i šest jezika, mahom uz hvalospeve kritike, onda je to nešto što zavređuje pažnju…
Kiffe kiffe demain, to jest Kif kif ili sve iz početka (prevela Jelena Stakić; Laguna, Beograd 2005), romančić koji je mlađanoj Faizi priskrbeo titulu „Fransoaz Sagan predgrađa“, neka je vrsta lirsko-ironijskog dnevnika, zapravo više skupina poverljivih zapisa koje tinejdžerka Dorija šapuće Dragom Dnevniku, jer – kome bi drugom?! – a hronološki ispisivanih u ključnoj godini njenog odrastanja, onoj u kojoj će Dorija spoznati neke prijatne i neke neprijatne istine o svetu koji je okružuje. Anglosaksonska je kritika, naravno, već primetila njenu uslovnu srodnost sa, recimo, Holdenom Kolfildom ili Adrijanom Molom, tim notornim malim bandoglavcima iz srednje klase; to je površinski neizbežno tačno, ali i prilično nebitno, jer je svet u koji je Dorija „bačena“ mnogo suroviji, te su i njeni problemi mnogo ozbiljniji. Kif–kif na arapskom znači, otprilike, „uvek isto“, i to je fraza koja najtačnije opisuje beznadno vegetiranje u predgrađima, te utoliko i životarenje jedne klinke koja živi sa siromašnom i nepismenom majkom koja radi najgore poslove, bedno plaćena i bez ikakvih prava (i koja će prvi put uživo videti Ajfelovu kulu – taj simbol svega onog „izvorno francuskog“ – tek posle dvadeset godina obitavanja nadomak Pariza!), samo zato da bi im omogućila preživljavanje. Otac, jedan od onih licemernih megapatrijarhalnih tipova koji se uživljavaju u uloge „dobrih muslimana“ jer misle da to „tako treba“ i jer to daje dobar izgovor njihovoj muškoj samovolji, otperjao je u rodni Maroko sa novom, mlađom ženom, onom koja će moći da mu rodi sina… Autsajderka čak i u tom mikrosvetu autsajdera, Dorija je osetljivi, pomalo infantilni, ali dražesno bistrooki i nepotkupljivi opservator kojem ništa ne promiče: stešnjena u jednom sivkastom, naizgled gotovo beznadnom svetu, između represivne došljačke kulture sa njenim obesmišljenim vrednostima i ritualima na jednoj strani, te „belog“, „francuskog“ nerazumevanja, ignorisanja i šovinizma na drugoj, Dorija pokušava da za sebe pronađe neku pukotinu, da stvori mesto za sebe u svetu u kojem kao da nijedan akter ne podrazumeva da bi se i ona imala nešto pitati i da bi ona smela želeti nešto više nego da bude dobra, poslušna ženica iz predgrađa – pokorna dvama koegzistirajućim tiranskim sistemima koji je svode na nešto veoma, veoma blisko nuli… U redu, Faiza Gen se ne razmeće „visokim stilom“ – na kraju krajeva, smemo li to tražiti od jedne tinejdžerke?! – ali njeno je pripovedanje beskrajno duhovito i šarmantno, istovremeno i oporo, ali bez „angažovanog“ dociranja i zvocanja (zvociranja?) whatsoever; utoliko je „Kif kif“ jedno malo, čarobno osveženje, knjižica koja univerzalne probleme odrastanja inteligentno i suvislo prelama kroz fokus jednog „problematičnog“ mesta i vremena, ne odričući na kraju svojoj junakinji pravo na borbu i nadu da se iz tog sveta može izaći u nešto bolje, ili barem podnošljivije.
GROZNIČAVI TRAŽITELJI: A šta ima u tom „spoljnom“ svetu? Tja, možda i ne baš bog-zna-šta, bar ako niste od onih koji su rođeni sa zlatnom kašikom u ustima… O tome Iv Pažes (Yves Pages) ispisuje venac deprimantnih, a opet fascinantnih prozoidnih zapisa koji čine knjigu Lanci ishrane (prevela Olja Petronić; Beopolis, Beograd 2006), delo toliko osebujno da mu barem dolepotpisani ne zna parnjaka na bilo kojem jeziku. U dva tuceta poprilično uvrnutih priča na tek stotinu i kusur stranica, Pažes pred čitaoca – kojem trnu zubi i nešto mu se hladi u želucu – prostire galeriju „bizarnih“ junaka čija pak bizarnost najčešće nije „izvorna“, unutrašnja, nego (pro)izvedena surovim zakonima opstanka „pod hladnim suncem ekonomije“ (A. Belčević). Naslov ove knjige, naime, ne može biti bolji i precizniji nego što jeste: ovi likovi i situacije u kojima se oni (s)nalaze protagonisti su jednog „darvinističkog“ sveta savremenog kapitalizma, marginalni igrači koji grozničavo skupljaju mrvice sa načelno prebogate trpeze jednog Visoko Razvijenog Sveta jer bi i bez tih mrvica lako mogli da ostanu, večiti grozničavi tražitelji za neutešno privremenim – a gdegde i sasvim sumanutim – poslovima, u sopstvenu „egzistencijalnu strepnju“ zgrčeni ljudi koji statiraju na rubovima jednog danonoćnog globalnog cirkusa trudeći se da prežive, čak i da pređu na Viši Stepen (kao u kakvoj surovoj video-igrici), što pak malo kome uspeva. To je svet bez nade i bez utehe, iako se u njemu baš ništa „apokaliptično“ ne događa: baš to je, naime, strašno, to što je svet Pažesovih gubitnika-koji-se-prave-da-to-nisu nešto što može da taljiga odavde do večnosti, podjednako udaljen od propasti i od spasenja… Ubitačno precizan i tek tobože hladan, subverzivno duhovit na najneočekivanijim mestima, nesmiljeno satiričan prema svemu, pa i prema stereotipnim i sterilnim kritičarima tog istog obezljuđenog Sistema, Pažes jednom zaumnom kreativnom energijom – koja se nikada, ali baš nikada ne premeće u samosvrhovito iživljavanje nad čitaocem, kako to inače često biva – ispisuje knjigu koju bolje da pročitate sada nego docnije jer će vam, bojim se, ubrzo svakako biti neophodna: u njoj, a ne u buncanjima nepismenih seoskih vračara, zapisana je i vaša budućnost, pa vi sad vidite šta ćete!
MREŽA I KLOPKA: Tim se istim svetom, iz nešto drugačije perspektive, pozabavio Benoa Ditertr (Benoit Duteurtre) u noveli iliti kratkom romanu Služba za reklamacije (prevela Ivana Hadži Popović; izd. Filip Višnjić, Beograd 2006). Poznati će novinar, ups, izgubiti mobilni telefon, i iz te će se naoko trivijalne nezgodancije razrasti jedna „kafkijanska“ parabola o fatalnoj hipertrofiji potrošačko-reklamokratskog društva u kojem moraš biti „umrežen“ (u svakom mogućem smislu) da bi bio deo igre, a čim si „umrežen“ onda si uhvaćen u klopku Korporacija koje ti nameću i izmišljaju potrebe koje zapravo nemaš, uvaljuju ti rešenja za probleme koje bez njih ne bi ni imao, na najfantastičnije načine te namamljuju u (potrošačke) obligacije koje ne želiš; dovoljno je, međutim, da se desi nešto nepredviđeno – recimo, ostaviš telefon u taksiju – i da sve pođe naopako, i da se suočiš s neprobojnim zidom Službe za reklamacije, one dakle koja bi trebala da rešava tvohe probleme… Pokazuje se da je ona, hm, sveprisutna ali „apstraktna“ poput vladalaca Kafkinog Zamka, ali može se desiti da ipak prodreš s one strane ogledala, a onda češ se tek naći u čudu… Ditertrova je novela pronicljivo i otrovno pretresanje jednog sveta za koji još, sa sve slabijim argumentima, želimo da verujemo da je antiutopijska vizija…
MAGLA: No, kad smo već kod otrova – a bogme i kod antiutopije – u „Omamljenosti“ Žoela Eglofa (prevela Slavica Miletić; Fabrika knjiga, Beograd 2006) obično se ne vidi ni prst pred nosom od otrovnih industrijskih isparenja u kojima životare, hm, bećkovićevski rečeno, ostaci zaklane radničke klase, robujući onoj istoj industriji koja ih ubija. Svet ovog romana turobni je „apstraktni“ pejzaž, svojevrsna ekološka distopija u kojoj ne postoji ama baš ništa što nije kontaminirano i mutantno, a koja se dešava bilo-gde-na-marginama-savremenog-sveta: može biti u Francuskoj, ali i ko zna gde drugde, nikakvih „geografskih“ odrednica nema, a i junaci imaju imena koja ćeš naći svugde, i koja otuda nekako „ne pripadaju nikome“. Emotivno sapeta i kljasta, psihofizički nerazvijena, kulturološki gotovo nepostojeća, jedva-ljudska-bića koja glavinjaju ovom morbidnom pričom likovi su iz jednog paralelnog sveta koji od „našeg“ zapravo razdvaja samo hipertrofiranost njegove gadosti: količina, dakle, a ne struktura, ne poredak sam… Istovremeno, negde naizgled blizu, postoji i neki drugi svet, taj svet nekuda leti avionima koje protagonisti Omamljenosti stalno gledaju (jer žive uz buku aerodroma, gde bi drugde? zašto da ih neka gadost promaši?) ali koji se sa njima ne ukršta ni na koji način. Osim jednog načina, onog koji će uslediti kada dođe do avionske nesreće… I koji Eglofu omogućuje da izvanredno poentira ovu mučnu storiju. Omamljenost je omamljujuće teška za varenje, ali ako pristanete na njene neprijatne uslove, pred vama se otvara jedna postbeketovska parabola o svetu koji proizvodi, radi i troši ne znajući ni kako ni zašto. A ona trojica-četvorica što pre pola veka čekahu Godoa kod onog kržljavog drveta, e, oni su se kanda preselili u Eglofov magleni krajolik, u svet-bez-sunca prema kojem je ona Karpenterova „Magla“ tek razbibriga za kružok smernih hrišćanskih penzionera!
