Autofikcije o naprasnoj smrti, propasti, kurvanju i rakiji

Ako smo pomislili da niko nije u stanju tako temeljito da opogani sopstveno gnezdo kao Tomas Bernhard ili Hugo Klaus (Nestbeschmutzer), onda to samo znači da nismo čitali Henrika Tikanena. Bernhard, doduše, po nekoga i poštedi: Paula Vitgenštajna, sopstvenog dedu, ili Glena Gulda. Klaus takođe. Kod Tikanena, međutim, milosti nema. Pre ili kasnije (uglavnom pre) svi dolaze pod giljotinu njegovog jezika. I dok teško sečivo pada kako bi, prema definiciji francuskih enciklopedista, okrugli deo tela odvojilo od pravougaonog, ne prestajemo da se smeškamo, smejuljimo, cerekamo, a uglavnom glasno i slatko smejemo, očarani prizorom poput gomile na trgu Konkor u Parizu meseca termidora 1793. godine, gde izum monsieur Guillotina neumorno radi od jutra do povečerja, ali pre svega nezadrživim Tikanenovim humorom. Sa dalekog nam se severa kontinenta, ovoga puta iz Finske, ukazao još jedan čarobnjak.

Henrik Tikanen (1924–1984), finski Šveđanin (možda i obratno, nije to lako pohvatiti u toj nordijskoj mešavini), slikar, pisac, novinar, alkoholičar, erotoman, ratnik, putnik i još po nešto, potomak značajnih i uglednih Finaca među kojima je bilo umetnika, univerzitetskih profesora, političara, očeva nacije, znamenitih lekara i bogataša, uz svu silu bočnih rođačkih veza, te prijateljskih i poslovnih odnosa, dakle lik s debelim pedigreom i ništa manje debelim iskustvom, po svemu je trebalo da bude stub društva i društvenog sloja kojem je po rođenju pripadao, ali ne samo da je duboko izneverio očekivanja klase, države, žena s kojima se viđao (osim one jedne koja od njega, izgleda, nije očekivala ništa) i muškaraca s kojima je pokušavao da prijateljuje ili makar sklapa poslove, nego je sav svoj potencijal usmerio ka opoganjivanju te i takve klase i njenog morala, te i takve nacije i njenih fantazama, svih tih žena i muškaraca čije ga je prisustvo smaralo, a naročito se sladostrasno okomio na svoju porodicu i sebe, da bi jezikom gipkim i opasnim kao bič, do molekularnog nivoa razgradio sve što mu se nađe na putu. Tikanen se, doduše, kroz život kretao kao Braunova čestica, bez unapred ucrtane putanje, pa je sve to više podsećalo na glavinjanje nego na hod vođen nekakvim ciljem, ali kakvo god bilo, njegovo se iskustvo kristalisalo u romanima posle kojih čitalac nema više pravo da ostane onakvim kakvim je bio pre njih. Ili ih je uzaman čitao.

ADRESA PRVA

Detinjstvo i ranu mladost provodi Tikanen uglavnom na adresi Brendevegen 8, na ostrvu Brendeu gde se, gospodski izmaknut od prostog finskog sveta, koncentrisao visok i viši sloj finskih Šveđana, sa sve svojim udobnim vilama, raskošnim hotelima, teniskim igralištima, negovanim travnjacima i ostalim inventarom nedostupnim običnom svetu. Taj period obeležen je očevim propadanjem, njegovim nesrećnim izborom žena i alkoholizmom, dok je, s majčine strane, obeležen njenim propadanjem, nesrećnim izborom muškaraca i, prirodno, alkoholizmom. Otac i majka su, uglavnom, pili zajedno sve dok se nisu razveli, a onda su nastavili da piju svako za sebe dok ih alkohol, doslovno, nije ubio. Sin će, razume se, da krene njihovim stopama, ali umesto da se opija od ranog jutra, on je, opomenut lošim primerom svojih roditelja, kretao da pije nešto kasnije. Prva rečenica romana je, utoliko, vrlo precizan sadržaj onoga što sledi: „Ovo je strašna priča o naprasnoj smrti, propasti, kurvanju i rakiji.“ Ali pored bližnjih, u koje spadaju i tri brata, te babe i dede – čije živote, a naročito smrti, Tikanen ocrtava s neuporedivim majstorstvom, brzo i čisto, bez viška pokreta i bez razlike urnebesno – izlazak iz detinjstva obeležio je i Drugi svetski rat. Sovjetski Savez je, iz perspektive Finske, okupator, te mala zemlja ne može da s nosi s tolikim čudovištem, ali zajedno s nacističkom Nemačkom veruje da može. Barem do Staljingradske bitke, posle čega stvari po Finsku opet kreću po zlu. Sve ovo pak ispričano je iz perspektive sedamnaestogodišnjeg dobrovoljca koji će tek na prvoj liniji fronta – težim putem, dakle – shvatiti ko sve može biti neprijatelj i na koji način, te šta je rat. U tom pogledu patriote nisu ništa manje opasne od ekipe s druge strane nišana, a dezerterstvo će za Tikanena, uprkos junačkim podvizima njegove braće, postati viši oblik junaštva. Iz rata izlazi tako što sebi, vešto i pametno, prostreli ruku. Posleratna beda u Finskoj svakako ne doprinosi razvoju lepih osećanja, ali Tikanen makar otkriva žene, te se s intenzivnog masturbiranja prebacuje na intenzivni razvrat za koji pokazuje naročiti talenat. Kao i za alkohol, uostalom. U međuvremenu se smrti oko njega umnožavaju neprijatnom brzinom, a njegov krajnje neobičan odnos sa ocem, odnos bez istinskog odnosa, mešavina gađenja, prezira i neobjašnjive ljubavi, upravo neodoljivo podseća na odnos Karla Uvea Knausgora i njegovog oca (opisan naročito u prvoj i trećoj knjizi Moje borbe).

ADRESA DRUGA

Drugi deo trilogije Bevervegen 11 nastavlja se neizmenjenim tempom i prati pripovedačevo sazrevanje, premda, u ovom slučaju, nije lako reći šta to tačno znači. Sazreva kao alkoholičar, to je očigledno. Razvrat mu, takođe, odlično ide gde god da se nađe. U Đenovi će, recimo, na kratko da se useli kod jedne prostitutke (i da zaradi polne vaši), dok će na rodnoj grudi da se prepušta svim vidovima muškog kretenizma. Doduše, uz radosno žensko sasluženije. Na političkoj ravni pokazaće izvesno razumevanje za leve ideje, naročito zbog toga što ne može da smisli licemernu gramzivost i malograđanski ukus visoke građanske klase, te njen instrinsični nacizam, ali kao razborit tip čija se zemlja graniči sa Sovjetskim Savezom, te bez ikakvog talenta za bilo koji vid vere, on ne može da se primi ni na komunističku priču, što njegovog komunističkog gurua Arva Turtijainena dovodi od izbezumljenja. Kroz njegov život prolazi čitava povorka najrazličitijih umetnika, naročito slikara i vajara, te će i on sam da poradi na svom crtačkom talentu, pre svega u novinama. Kada pak počne da se gubi u alkoholnim isparenjima, odlučiće se na najidiotskiji korak koji je u takvoj situaciji uopšte moguć: oženiće se mladom devojkom iz dobre porodice koja, međutim, pre njega nije bila ni sa jednim muškarcem. Brutalnost s kojom Tikanen opisuje razloge zbog kojih ulazi u taj brak što nijednog trenutka nije imao ni najmanje šanse na uspeh, samoubilačka pronicljivost kojom, kadar za kadrom, analizira kako uništava sebe, ženu i njihovu decu, bila bi potpuno nepodnošljiva da ta priča nije, čak i u tim trenucima, preplavljena neuporedivim humorom. Kao što u životu ne propušta nijednu priliku da napravi sranje sebi ili drugima – potpuno je, u tom smislu, prirodno da posle plaćene stipendije u Americi napiše knjigu u kojoj će najstrašnije da popljuje američki patriotizam, jednako glup kao i finski ili već bilo čiji – tako u pisanju Tikanen ne propušta nijednu priliku da odigra jezičku igru. Nijednu rečenicu ne ostavlja bez dobrog razloga, ne prepušta je vakuumu samodopadljivosti i samodovoljnosti, svaki je opis tu ne zato što stvari u svetu stoje tako kako piše, nego on piše da bi pokazao kako stvari stoje, te zato ne postoji motiv koji se humorom ne bi mogao izvući iz ljušture ozbiljnosti. Istovremeno s talentom za crtanje otkriva pripovedač da se može izraziti i pisanjem, te primećuje kako pisanje nije mnogo različito od crtanja, naime u oba je slučaja reč, zapravo, o traženju najjednostavnijih oblika. Rečenicu je potrebno oslobađati viškova, kao i liniju. A onda se iz kolone najrazličitijih likova koji krotko dolaze pred njegovu jezičku giljotinu, izdvaja, krajnje neočekivano, Ona, Merta. Treći tom posvećen je njihovom odnosu.

ADRESA TREĆA

Ništa, naravno, na novoj adresi Marijegaten 26 nije jednostavno, niti to, već po definiciji, može biti, ali bi ovde trebalo ostaviti čitaocu da sam vidi kuda sve to vodi. Razume se da se ovakvi romani mogu, a verovatno i moraju, čitati kao autofikcije, jer se prizori iz Tikanenovog života bez teškoća prepoznaju u tekstu, a i nije da on nešto krije. U Finskoj on i njegova supruga postali su legendaran umetničko-ljubavni par oko kojeg se uvek pušilo. Niko, naravno, nije sumnjao da ništa od toga nije bilo lako, ni za koga, a kako je to izgledalo iznutra, kako je to izgledalo gledano iz ponorne dubine genijalnog pisca koji, međutim, nije siguran ume li uopšte da voli – e pa upravo o tome, uz još po nešto, govori treći roman ove čudesne trilogije.