Mislim da je Miloš Crnjanski prvi definisao tu tananu vezu između Dalmatinaca i Srba. U Dnevniku o Čarnojeviću, ali i u Sumatri oseća se more i pučina, koju Srbi sanjaju, a Dalmatinci svakoga dana gledaju. Tu je i temperament koji nas je spajao uz snažan životni humor koji nam je pomogao da preživimo – ili kako reče još jedan pokojni pjesnik, Zdenko Runjić, u poemi o Roku i Cicibeli: „šaka suza, vrića smija, ća je život vengo fantažija.“
Dvadeset četvrtog marta, Dalmoši bi rekli 24. „trećeg“, od moždanog udara umro je Boris Dvornik, splitski glumac koji je za ovdašnje gledaoce bio fotorobot dalmatinskog barbe. Tokom 60-ih, 70-ih i 80-ih, Boris je uz Batu, Milenu, Ljubišu postao megazvezda pozorišta, filma i televizije u SFRJ.
Rodio se 16. trećeg 1939. u Splitu, u porodici stolara, završio školu za električara, pa srednju glumačku u Novom Sadu i Kazališnu akademiju u Zagrebu.
Između ova dva datuma je brak sa suprugom Dianom, dica (Dean i Dino), stan u zgradi „Kineski zid“ i uloge koje su postale njegova biografija. Boris je živeo kroz svoje uloge, jer se njegova glumačka veličina svodila da bude ono što glumi, da uloga postane, kako reče njegov veliki prijatelj Bata Živojinović, „dramsko stanje“. To dramsko stanje pratilo ih je pojedinačno ili u duetu celog života. Sigurno ima i starijih i pametnijih i rečitijih da pišu o Borisu, ali ja ću pokušati da rekonstruišem biografiju kroz uloge.
Boris je počeo i celog života ostao – antifašista, pa je u njegovim ulogama čovek uvek mogao da vidi barjak na Marjanu. Tako je 1960. postao heroj u filmu Deveti krug, gde pokušava iz logora da spase mladu Židovku oženivši se njome. Dugo sam se plašio tog crno-belog filma Franca Štiglica u kojem sam prvi put video žene ošišane do glave. Usledio je period filmova o ratu i obnovi i izgradnji. Bio je naš omiljeni Dalmatinac u partizanima, miner Zavatoni (Most, Hajrudina Krvavca), harizmatični Dimnjačar u „Kapelskim kresovima“, Dalmatinac u Sutjesci i Stipe u Neretvi. Tu se iskalilo prijateljstvo sa Batom i nastao je partizanski tandem pored kojeg su strani glumci (Barton, Briner, Vels) delovali bledo i neuverljivo. Bata je nosio Borisa, Boris štitio leđa Bati, a mi smo mogli da osetimo kako se oni stvarno vole i super zezaju, kao uostalom i zbratimljeni narodi i narodnosti u SFRJ. Nisu glumili, nisu folirali, siguran sam, a ko ne veruje nek pogleda opet filmove, al’ sam kod kuće, da mu nije blam da pusti suzicu.
U periodu izgradnje, kad se rmbačilo po akcijama, Borisove uloge su opet bile netipične. I tada je uvek bio neki šofer ženskaroš, vrdalama, dobrodušni mangup kojeg zna cela smena. Tako je bilo u filmovima Čovek nije tica ili Prekobrojna. To je onaj što se grebe za cigare, dobacuje skojevkama i omladinkama, politički neizgrađen tip. A da su se primale, bogme jesu. Pogledajte malu školu galebarenja u filmu Lito vilovito.
Boris Dvornik je bio ono što govori naslov jednog od njegovih filmova – Čovik od svita, onaj što je video šta ima sa druge strane brda, onaj kome ljudski poroci nisu strani, onaj koji razume ljudske slabosti ali daje sve za prijateljstvo. Takav je bio i kao Hasan Devledžija u ekranizaciji romana Derviš i smrt.
Zbog te svoje osobine, Boris je postao i omiljeni rođak iz Dalmacije u filmovima i TV serijama u Srbiji. U „Boljem životu“ je barba Lujo, u „Moj tata na određeno vreme“ čika Boro, ukratko, Boris je bio simbol privatnog smeštaja za domaće turiste na srednjem Jadranu. Moja familija ima svog barba Antu u Gradcu na moru, koji je kod nas dolazio zimi, a mi kod njega na leto. Pred kućom je pisalo, nadam se da piše i danas, cimer fraj, i ispod vino, rakija, pršut. Kod čika Ante smo celo jedno leto svi uz gradele pevali „Nadalinu“ sa kojom su Oliver i Boris pobedili na Splitskom festivalu.
Boris je ipak najveći postao posle dve TV serije – „Malo misto“ i „Velo misto“. Veliku zaslugu za to ima barba Miljenko Smoje, koga je Boris smatrao drugim ocem. Smoje je, valjda inspirisan Borisovim pozorišnim kreacijama u Tijardovićevoj Maloj Florami, Splitskom akvarelu i Roku i Cicibeli shvatio da je ON esencija Dalmacije. Tako su nastali Roko Prč, prvi socijalistički profiter i radnik u turizmu, i Meštar, splitski berberin kroz čiju butigu je protutnjala istorija Splita u XX veku. Moji roditelji su tvrdili da je „Malo misto“ bolje, ja sam generacija „Velog mista“ – izbor je zaista težak, ali nekoliko dana pred smrt, Boris je dogovarajući pripremu vlastite biografije koja se imala zvati kratko i jasno „Meštar“ meni razrešio dilemu. Takođe, u pripremi je bila i tv-serija pod naslovom „Balada o glumcu“ za koju je rekao: „Ova moja ‘Balada o glumcu’, di će bit najmanje trinajst epizoda, di ću glumit sebe, svoga oca, svoju mater, cilu svoju familiju, a glumit ću i sve one najdraže šta su mi prolazili kroz život. Biću muško i žensko, plakaću i pivat, smijat se, zajebavat sebe i sve oko sebe.“
A onda su se jednoga dana posvađali narodi i narodnosti SFRJ, a to je dovelo do istorijske svađe Bate i Borisa. Ko je tu šta kome tačno rekao, ko je ostao na liniji, a ko skrenuo sa puta, ko je suflirao – danas je potpuno deplasirano govoriti. Karijere su se kao i države razdvojile, mada su obojica osećali prazninu. Navodno je Antun Vrdoljak uključio Borisa u politiku, bio je i zastupnik HDZ-a, ali je posle par meseci misteriozno izašao iz Sabora. Bata je takođe krenuo istim stopama, a dogurao je do predsedničkog kandidata na izborima. Boris je već glumio ratne profitere (Đula Boroš u Putovanju u Vučjak) ili oficirčinu u Kiklopu, i tada je rekao da je „rat kurbin pir“. Obojica su valjda shvatili da su kao glumci imali mnogo snažniji glas nego kao političari – jer Balkan nije Kalifornija, pa da postanete guverner kao Švarceneger. Evo kako je govorio o politici i političarima, kojima nije dao u butigu: „Ne bi nan škodilo malo više rišpeta. Čini mi se da san zapravo u životu učinija malo toga, a onda kad počnen stavljat na papir, zaredaju brojke i nikad kraja. Znate, kad van jedan ministar bez srama kaže da je za njega knjiga ‘korice i stotinjak listova između njih’, onda to, osim šta ga možete poslat u neku stvar, u najmanju ruku obeshrabruje.“
„Slobodna“ je pisala da je ovoga marta Boris planirao susret sa Batom, koji su obojica sanjali, a koji su stalno odlagali obostrani zdravstveni problemi i politika (ovoga puta bile su to demonstracije u Beogradu): „Reka san ti da ćemo na osmi marta ić inkognito u Beograd. Ali, onda su tamo bile velike pizdarije pa nisan tija ić. Oću zagrlit Batu Živojinovića. Jebe me se šta ovdi meni svašta govore o njemu, a gori svašta njemu govore o meni. Jebe mi se šta smo jedno vrime bili ludi i svašta govorili jedan o drugome. On je moj prijatelj iz mladosti i oću ga zagrlit. Nikidan je plaka kad smo se čuli.“
Siguran sam da su jedan drugom još davno sve oprostili. Ima Boris Dvornik u biografiji jedan film i za ovu priliku, a zove se – „Da li je umro dobar čovjek?“
Adio, Meštre…
