Velika „Deca“ i male priče

Deca su dobila NIN-ovu nagradu, ali i NIN-ova nagrada je dobila Decu. Ili decu, bez navodnika. U ovom slučaju, deca su metafora za budućnost.

Moglo je i da ne bude tako, i to bi isto bilo legalno i legitimno, ali i tragično pogrešno. Što bi rekao Žozef Fuše furioznom Napoleonu koji je dao oteti i pogubiti političkog protivnika: “Veličanstvo, ovo je gore od zločina! Ovo je greška!” Autorki Dece trebalo bi nekoliko dana da se oporavi od mogućeg razočaranja, ali bi NIN-ovom žiriju i nagradi za oporavak trebalo mnogo više vremena – možda i više nego što ga imaju na raspolaganju, u svetu smrtnih stvari i pojava. A za ovu književnu godinu, uveren je pisac ovih redova, u bliskoj bi se budućnosti govorilo da je to “ona godina u kojoj Milena Marković nije dobila NIN-ovu nagradu”. Kao što se, trideset i kusur godina docnije, govori za godinu u kojoj nagradu nije dobila Fama o Biciklistima. Pa sad ti objašnjavaj da je tada nagrađeno Forsiranje romana reke, takođe sjajna knjiga… Pri čemu ove godine nikakvog pandana Forsiranju… nije bilo ni na puškomet. To jest, roman-poema Milene Marković toliko je visoko odskočio da je obeležio i nešto mnogo šire od jedne godine. Individualni drugačiji glasovi su sasvim u redu, ali kolektivno neuviđanje te činjenice (a književni žiri jeste nekakav kolektiv) činilo bi se mnogo više na vlastitu štetu nego na štetu Dece.

O Deci je na ovim stranicama već pisano (v. “Vreme” br. 1601), ali nije zgoreg dodati još po nešto, pa ćemo to i učiniti prvom prilikom. Za sada tek ovo: Deca su, na neki način ili na stotine mogućih načina, ekstenzija, sažetak, sinteza, nadgradnja i ujedno brušenje do vrtoglave blizine izražajnog savršenstva, onog suštinski “mileninskog” sveta s kojim smo se upoznali u Paviljonima i Šinama, a koji nas je tako jako tresnuo u pleskus u Brodu za lutke, a onda i, drugačijim sredstvima, u Sutra ujutru, i koji nas je vozio kroz njenu ni sa čijom na ovom jeziku (eh, ne samo na ovom, to se samo tako kaže!) uporedivu poeziju. To je knjiga jedne nežne, ranjene bespoštednosti, vijonovski i petismitovski i pankerski i pre svega čulni ženski spev o bačenosti u svet, ne bilo kakav nego ovaj naš, tako prepoznatljiv, tako oduran i veličanstven, u kojem smo deca svojima, zauvek, pa smo deca samima sebi, naposletku smo deca i svojoj deci, koja su verovatno deca zauvek takođe, bilo zato što ne mogu odrasti, bilo zato što odrastanje nije opcija u našem svetu, dok starenje i smrt jesu, i to od samog početka, pa zauvek. Knjiga koja čitaoca menja, ako u njemu još ima nešto živo, samim tim i promenjivo.

ČEDA I ČUDA AUTOFIKCIJE

Govori nešto važno, nešto indikativno, činjenica da je pet od šest romana koji su ušli u najuži izbor za NIN moguće, a uglavnom i neophodno, ovako ili onako podvesti pod danas očigledno i lokalno i globalno sve više preovlađujuću egidu tzv. autofikcije. Na tragu autobiografskih preispitivanja jednog Knausgora, ali i tolikih drugih, autori vlastite živote, ili njihove bitne, prelomne segmente, uzimaju kao osnovnu, ponekad takoreći jedinu književnu građu, nakon čega sledi njeno manje ili više uspelo umetničko transponovanje. To je kao književni postupak legitimno koliko i bilo šta drugo, to jest, jedino je pitanje, kao i uvek u književnosti, koliko to džaranje po vlastitoj utrobi i ruganje sa sopstvenom dušom naposletku zaživi kao istinska književnost; ako se to ne dogodi, sve što preostane je privatno beleškarenje. Inače je fasciniranost vlastitom biografijom jedna od karakterističnih odlika zaludnih književnih amatera (kamare takvih ovom žiriju stignu poštom svake jeseni, dok lišće žuti i neveni venu), uverenih em da je njihov život već gotov roman, em da je roman napisati što i poljem preći – samo kreneš, pa dokle stigneš, a stići ćeš sigurno, samo piči pravo i ne osvrći se.

Pa, po čemu se onda istinski pisci razlikuju od njih? Samo po tome što znaju da književnom tekstu validnost ne daje život koji iza njega stoji, nego da je on sam sebi opravdanje i, u retkim najboljim slučajevima, uznesenje, ili pak nije ništa do banalne taštine.

Ove smo godine, osim nagrađenog, u najužem izboru imali tanušan, a prebogat romančić Sampas debitanta Ilije Đurovića, Podgoričanina sa berlinskom adresom (vidi prikaz na ovim novinskim stranama) ispisan u jednoj rečenici, vijugavoj a povremeno i opasnoj kao Jadranska magistrala, koji kroz putovanje mladog, sada već emigrantskog para po crnogorskoj obali, pa preko vazda pomalo mitskog Cetinja natrag u vrelu Podgoricu, zapravo raščivijava šta je to u čemu su rođeni i odgojeni, te od čega su to tačno pobegli – a bekstvom se ovakvi odlasci gotovo uvek mogu i moraju zvati. Roman kamijevski oštro a suptilno isklesan, osveženje za pamćenje. S druge strane, Mokrinske hronike Srđana Tešina (takođe videti prikaz na ovim stranama) možda i nisu osobiti novitet unutar već nemalog opusa ovog Banaćanina, ali ih sazrelo piščevo pripovedačko umeće uglavnom uspeva izdići iznad labavo povezanih grozdova anegdota iz detinjstva i mladosti – u kojim momentima roman postaje priča koja dotiče, pa neka je i naslepo i pod velovima koji je pokrivaju, jedno nadindividualno osećanje gubitka, jedan veltšmerc duboko uronjen u panonsku zemlju, baš koliko i u naše intimno i kulturno (o)sećanje.

Španska čizma Vladimira Kopicla, pak, duhovita je i s merom – a to znači bezmerno! – ironična reminiscencija na duhove, ostatke i napokon i posledice davnih hipijevskih, kontrakulturnih, “istočnjačkih” i sličnih mistifikacija, ispisana rukom pesnika, možda onoliko prividno zaogrnuta u prozu koliko je Milenina prividno zaogrnuta u stihove. Jedna od poslastica godine, svakako – a tako će se, slutimo, nekako i tvrditi u budućem prikazu knjige na ovim stranicama, so stay tuned. Roman Elvedina Nezirovića na ovim je stranicama već prikazan (“Vreme” br. 1595), ali nema sumnje da tematski i poetički pripada ovom istom korpusu.

Roman, pak, Davida Albaharija Pogovor (i o njemu, nadajmo se, na ovim stranama u vrlo bliskoj budućnosti) nešto je sasvim drugačije, pomalo čak i namerno sa ovom montipajtonovskom referencom, utoliko što nije sasvim lišen tovrsne zaumnosti, igrivosti, asocijativne nepredvidivosti do i preko granice tzv. automatskog pisanja. Pardon – diktiranja. Pogovor je knjiga kojom se Albahari, kaže se, vraća svojoj poetičkoj (potmodernističkoj) mladosti, što je samo donekle tačno. Nesporno je, s druge stane, da ova obimom nevelika knjiga ima sjajnih proseva kroz koje blista dar velikog pisca. Ali i to da se kao celina slabo drži, tj. da je teško reći, hajde da tobože banalizujemo, “o čemu se ovde uopšte radi”. Dakle, bili vi pristalica ove ili one poetike, ovo ni približno nije onaj najbolji Albahari, onaj koji će ostati kao – nimalo ne preterujem – svetska kulturna baština.

USKA VRATA

A ostali, oni koji nisu prošli kroz uska vrata Najužeg izbora? Da se razumemo, takvi su izbori srednja vrednost i matematički presek jednog kolektivnog izbora, a da je bilo po mome (kao i po svakom drugom pojedinačno) dosta bi drugačije i taj Najuži izgledao… U mom slučaju, teško da bi više od dve knjige koje su ušle tu i ostale; tri najviše… A šta bi zauzelo njihovo mesto? Neke od knjiga o kojima će se verovatno takođe pisati na ovim stranama, ako do sada nije, poput pronicljive i uslovno satirične vivisekcije koliko političke, toliko i tehnološke i kulturne sadašnjice Iz mraka Branka Ćurčića, ili moćne, evokativne i provokativne Milice Sniva (Simptomi), s razlogom otkrivene ali naposletku možda i potcenjene, pa onda prekrasnog, nežnog i tužnog Popinog praseta Siniše Tucića, besprekorno lucidne U lancima Nine Savčić (insider’s info: Marija N. ju je bezecovala za sledeću nedelju), “kontroverzne”, ali na dobar način uznemirujuće Milice Vučković (pisali smo već, ali bismo mogli pisati i drugačije), trilerskog Saše Obradovića. A gde su tu još Aleksić, Babić, Blašković, Bojović, Glomazić, Lazić, Tuševljaković, Gocić, Tili! Neki od njih, gle, opet blizu ili sasvim unutar autofikcijskog postupka… Drugi koekude po poetičkoj mapi onog boljeg dela savremene proze. Horvata i Crnkovića, recimo, već smo “obradili”. Tolike druge nismo, ali možda i hoćemo.

Kako god bilo, ova je NIN-ovska godina završena, i to “hepiendom”. Da je bolje, možda ne bi valjalo. Ali, teško da uopšte može bolje.