Na kom pismu treba da se pojavi plakat?
Ćirilica je srcu milija, stoga plakat ima da bude na latinici, neka se odmah vidi odakle potera potiče! Kad god vidim nekog u majici na kojoj miroslavsko-jevanđeoskim fontom piše „Ja sam platio struju“ obuzme me milina, naši su i kilovati, i uredni platiša, i majcodavac, e, sa generalom treba sve da bude naopačke, font ima da bude Geneva: neka se vidi odakle je ona koja nas navodi na greh.
Gde sve lepiti plakate?
Gde je ministarstvo za rasejanje rasejalo petnaest hiljada brošura za Srbe iz dijaspore? Bogougodni spisi su na svim graničnim prelazima, na aerodromu „Nikola Tesla“ i sl. ergo, poternica za Mladićem nema šta da traži na takvim mestima, svi ti kolodvori, gejtovi, peroni, vezovi u marinama, poprišta su hitnje, gungule i rastresenosti, poternica za generalom mora biti tamo gde će čitalac moći natenane da o njoj promisli, koliko sam plakata o štetnosti pušenja pročitao čekajući u domu zdravlja? Gde još čovek ima vremena? U berbernici! Plakat preko celog ogledala: „Ti se šišaš, a General šta misliš ima li svoga bricu! Međunarodna zajednica uzela ga je na zub, ti nemoj! Šta će ti vredeti to što si podšišan ako počiniš izdaju za koju odgovaraćeš na onom svetu a možda već i na ovome jer, ne zaboravi, General nije sam!“
Poternica bi mogla da bude i tamo gde se prodaju sveće i cveće, plakat bi vukao pomalo i na umrlicu, premda bio bi sivomaslinaste boje: „Vlada Srbije obavezala se preko volje da će ovog čoveka uhvatiti, ali ti se, građanine, nisi obavezao, gledaj svoja posla u kojima najvećma baš zbog te tvoje usredotočenosti na moralne i globalne probleme nemaš takoreći nikakvog uspeha!“
Gde još?
Plakat bi bio ukras svakog izletišta, banje, zašto ga iz aviona ne bacati i na gomile smeća koje pored Tamiša i drugih vodotoka ostavljaju sportski ribolovci: „Takozvani begunac video vas je stotinu puta ne učiniv vam ništa nažao, i sada vas sve vidi, a ne otima vam ni pribor ni vaš ulov koji je često ispod mere, ne kara vas što pravite upravo svinjski nered oko sebe, pa je li moguće da će jedan od vas, ako ga slučajno ugleda, nazvati policiju i štaviše doći po nagradu na kojoj će biti žig prokletstva!?“
Ako se u novinama pojavljuju specijalni dodaci zašto da u jelovniku, tik uz dnevni meni sa gotovim jelima, ne bude poternica: „Ti jedeš na javnom mestu, a General na tajnome mestu ima li obrok iste kakvoće i kalorijske vrednosti?!“
Ne bude li se nakon prvopolepljenog tiraža poternica digla dževa u Hagu i Briselu, treba ići na efektnije, još iskrenije poruke: „General se barem borio, a ti!? Bio si u mišjoj rupi dok je on branio nejač i jač od janičarske kame, e pa nemoj ni sad da se mešaš, budi svoj do kraja, koji kraj nemoj da ubrzavaš kojekakvim nepromišljenostima.“
I još?
Idealno mesto za poternicu jesu konzularna predstavništva gde i najmanje pismeni aplikant za vizu ima dovoljno vremena da pročita sledeće: „Ovoga čoveka traže ovi kod kojih odjutros čekate! Ako se prema vama, koji mrava niste zgazili, ophode ovako, kako li će udesiti onoga koga krive za genocid!? Najmlađeg doktora nauka u SFRJ, Vojislava Šešelja, haške sudije sablažnjavaju purpurnim ogrtačima iako im je blagovremeno skrenuo pažnju da ga podsećaju na Svetu inkviziciju koja ga je u jednoj od njegovih prethodnih inkarnacija spalila kao mladu, zgodnu vešticu iz okoline Ventimilje. Vlada Srbije čini sve da generala Mladića uhvati i isporuči, vi nemojte činiti ništa. Hvala lepo, Bog vas blagoslovio, i neka vam viza bude mult, na mnogaja ljeta!“
U kom tiražu treba da se pojavi plakat?
Broj odštampanih poternica mera je i svedodžba Vladine čvrste nakane da međunarodnu obavezu ispuni, tiraž dakle treba da bude što veći, ali bi na svakom plakatu uočljivije od svega bilo: „Vlada Srbije želi da budućim naraštajima ostavi zdravu i čistu sredinu. Ove je poternice teška srca štampala pod međunarodnim pritiskom, ama od hartije koja je dušu dala za reciklažu, zato ne časi časa, građanine, oderi ovo sa stuba srama i baci u najbliži kontejner, hvala u ime budućih naraštaja koji samo što nisu!“
Treba li poternica da bude ilustrovana i kako (i zašto)?
U naučnim krugovima bliskim meni preovlađuje mišljenje da na poternicu treba staviti panoramu Maljena ili nekog kraja gde se begunac krio, drugi bi da se metne generalova slika iz vremena genocida, jer je to ličnost za kojom međunarodna zajednica a odnedavno i naša Vlada traga, treći su za seriju fotografiju traženika, od vremena kad je bacio šapku uvis kao diplomirani kadet, preko slike na kojoj se samovoljno zastepio, do najsvežije fotgorafije koju su napravili paparaci BIA-e…
Uroš Predić je sebe naslikao kao dete, kao mladića, kao starca i napokon kao kostur, umetniku se to može sa samim sobom, policija ne sme da ide tako daleko, ali ako ima crtača poput onih u američkim sudovima taj će nacrtati Mladića onako kako ga sam u ovaj mah zamišlja – to će biti oslonac svekolikom doušništvu i onima koji će traženika goniti po službenoj dužnosti… Ali, zašto general sam ne dostavi sliku na kojoj je najbolje ispao: do pravosnažnosti presude čovek je nevin, zašto se na poternici ne bi nevino osmehivao?
