Trauma i recidiv

Palo mi je na pamet bar desetak načina na koje bih mogao da započnem ovaj tekst, i nijedan mi se nije činio dovoljno dobrim. Tako to biva kada vas uhvati neka muka, pa gledate da je ispljunete na neki način koji vam deluje dovoljno „odmaknuto“ od njene sumračne suštine, ali ne vredi, sve onda deluje previše veštački, pa na kraju odustanete. Nema mi, dakle, druge nego da ipak počnem ovako:

Prošle nedelje bio sam pretežno van sebe; prošle nedelje proživeo sam neku vrstu recidiva ratne traume iz devedesetih. Pri tome, nisam baš ni bio preterano svestan da nosim bilo kakvu „ratnu traumu iz devedesetih“, mada ima svake logike da je nosim. Kako god, počelo je one noći, valjda s utorka na sredu, kada sam čuo na vestima da su – odlukom socijaldemokratske vlade Zorana Milanovića – granični prelazi između Hrvatske i Srbije od ponoći pa do daljnjeg zatvoreni za građane Srbije. Svi znamo taloženje slojeva ludila koje je prethodilo tome, svi smo svedočili ogoljenoj bedi balkanske politike, pa ipak: bio sam potpuno zatečen. Unezveren, to je valjda prava reč. Prvo sam pomislio da to nije istina, tražio proveru iz drugog izvora, ali svaki je izvor tvrdio isto. Evo, da sam ovog trenutka na autoputu, ne bih mogao da uđem u Hrvatsku – osim ako se ne bih nekako maskirao u izbeglicu iz Sirije. Okej, niti sam bio na autoputu, niti sam baš ovih dana nameravao u Hrvatsku, ali poenta nije u tome, nego u samoj mogućnosti da se tako nešto dogodi. Laskam sebi da nisam, u političkom smislu, osobito naivan, ali zaista sam bio ubeđen da je to nešto što se, u bilo kojem scenariju budućnosti, za mog života neće ponoviti: koji god „izam“ vladao ovim prostorima, zatvorena granica Srbije i Hrvatske stvar je najgorih i najbednijih dana naših života, i to se ne može ponoviti nikada, to je onkraj zamislivog. A onda mi je socijaldemokrata zalupio vrata pred nosom i pokazao mi da sa svojom naivnošću mogu lepo da obrišem dupe. Sutradan se tobože korigovao, pa rekao da mogu da uđem, ali pešice?!

Da se razumemo: nije on zatvorio granicu ni Aleksandru Vučiću ni klo(v)nu Vulinu, nego meni koji ovo pišem i tebi koji ovo čitaš. I nije zatvorio granicu tek „našim“ kamionima i robi (mada je i to nedopustivo, sa obe strane), nego nama, ljudima, koji putujemo legalno i za svojim svrhama, svojim kolima ili autobusima i vozovima, jer niti smo ptice da letimo, niti možemo da prehodamo onih kišovskih „famoznih 400 kilometara“. Šta smo mu mi skrivili, šta su mu skrivila naša kola i autobusi, ostaje trajno nejasno. Kako će to što ti ili ja ne možemo da pređemo jebeno Bajakovo pomoći Hrvatskoj u izbegličkoj krizi, misteriozno je.

Potrajalo je sve to nekoliko mučnih i besomučnih dana, meni su izgledali otprilike kao godine, na kraju je socijaldemokrata popustio jer nije nigde izvan Hrvatske (a bogme ne mnogo ni u njoj) mogao da nađe razumevanje i podršku za svoje mahnitanje, ali je zapretio da zadržava pravo da isto ili slično ponovi u bilo kojem trenutku koji mu se učini povoljnim. I ja sad ne znam šta da radim. Nastavićemo valjda nekako svoje živote, ali pitanje je – kako? Ja, recimo, uvek letujem u Istri ili na Kvarneru, ali sad se premišljam šta da činim ubuduće: šta ako odem na letovanje, a Milanovića ili njegovog policajministra Strašnog O’Stojića baš tad uhvati loš dan i mračno rapoloženje, pa iskoristi zadržano pravo da zatvori granicu? Kako da se vratim kući, da na’ranim piliće?

Voleo bih da se šalim, ali nešto mi ne ide. Nedavno je Miljenko Jergović pisao o onoj nemačkoj firmi za proizvodnju bodljikave žice koja je Orbanovoj vladi Mađarske odbila da isporuči naručenu robu, jer bi ova bila upotrebljena, tako da kažem, „u nedostojne svrhe“. Nemojte da se zavaravamo: važan deo te priče je činjenica da se radi baš o nemačkoj firmi. Neka švedska ili švajcarska kompanija možda i ne bi bila tako „preosetljiva“ na način i svrhu upotrebe svoje robe, ali nemačka mora da bude, zbog istorije, jer istorija je stvar koja traje – baš zato da se ne bi ponovila.

Šta hoću da kažem? Istorija nam diktira pravila ponašanja, ako nismo beslovesna bića bez pamćenja. Novija istorija Srba i Hrvata ima svoje posledice, ako želimo da iz nje učimo ona nam kaže i ovo: u ustave Republike Srbije i Republike Hrvatske trebalo bi staviti članove koji kažu da granica između ovih dveju zemalja ne sme više nikada i nikako da bude zatvorena za slobodan legalan prolaz njihovih građana, i da ništa ne može biti izgovor za njeno zatvaranje makar i na sekund: ni bilo kakva i od bilo koga skrivljena politička neslaganja, ni najezde izbeglica, Huna, Avara, skakavaca, kuga, cunami, sasvim svejedno. Prosto, postoje vrednosti koje su iznad toga, postoje odviše strašne nesreće koje su se među nama nataložile, rane koje treba vidati a ne čačkati. Ko to ne razume ili po tom razumevanju ne postupa, opasna je štetočina.

Pre tačno dvadeset godina, u „Vremenu“ sam objavio pravu malu odu autoputu Beograd–Zagreb; šuškalo se, naime, da će „uskoro biti otvoren“. I Srbijom i Hrvatskom tada su, da se ne lažemo, vladali loše maskirani fašisti; nije njima bilo do toga da Srbija i Hrvatska ponovo budu na istoj planeti, ali morali su da popuste. Dve decenije kasnije, Srbijom ponovo vladaju isti oni ljudi, i meni je lako, jer barem znam kako da ih zovem. Ali, kako da zovem, s iskustvom obnovljene traume, ovog koji vlada Hrvatskom? Za sada pouzdano znam samo da ga neću zvati socijaldemokratom, never more.