S fenomenom „moralne panike“ vam je kao sa seksom: uzbuđenje je (bar) pola posla. Drugim rečima, reci mi šta te uzbuđuje, i reći ću ti ko si… Vidim da se ovih dana nadigla silna kuka i motika, ala i vrana, kuso i repato na temu nečega što se zove Farma, i vidim da su svi nešto strašno uzbuđeni. Kažu, tamo se zdravo mlogo pcuje, što u direktnom prenosu, što odloženo i sažeto, kao božmeprosti, iz Skupštine ili Haga. Iju, komšinice, ta je li to moguće?! Kažu, koriste se ružne reči. Daje se loš primer našoj načelno zdravoj omladini. Frustriraju se deca, naša svetla budućnost. I sve tako, jedno grđe i pogubnije od drugog. Grupa ovlaštenih (mada nikada nisam tačno razumeo za šta; što je mnogo gore, rekao bih da ne razumeju ni oni sami) građana zvana Radiodifuzna agencija pripretila je prstom farmerima i njihovom emiteru, čednom i prepoštenom Pinku, da taj reality show mora, bre, da se upristoji inače će… šta tačno? Da uskrate dozvolu TV Pinku? E, to bih baš voleo da vidim. Pre će ova država razoružati vaskoliko civilno stanovništvo (što, nažalost, neće biti nikad) nego što će ga ostaviti bez ružičastog belog.
Dobro, u čemu je fora s tom „Farmom“ da se oko toga diže tolika dževa? Pravo da vam kažem, nikada nisam gledao ni sekunde tog đubreta. Pa, kako onda znam da je đubre? Lepo. Ne moram da zavirim baš u svaki klozet da bih znao da govno u principu smrdi (naročito kad je tuđe). A sorta od koje se pravi „Farma“ dobro mi je poznata, još od „Velikog brata“. Doduše, i velikobraćane sam gledao samo kad spavaju, jer su tada bili neodoljivi, tj. genijalno-debilna praznina koncepta tek je u tim trenucima dolazila do pravog izražaja, i jedno obično (televizovano) Govno – dišanovskim aktom simboličke transformacije – uzdizala do nivoa Umetnosti. No, kako bi se ko probudio, ili ne daj bože progovorio, tako bi se kočija ponovo pretvarala u bundevu, tj. govno bi iznova zadobijalo primerena mu svojstva.
Nije mi, dakle, do toga da „branim“ ni „Farmu“ ni VB ni bilo šta iz tog domena: koju god gadost da izreknete na njihov račun, odmah ste u pravu, i trajno ste u pravu. Ne spadam, daleko bilo, među dosadne „progresivne mislioce“ koji će infantilno uživati u obrtanju pameti naglavačke zarad pukog, samosvrhovitog sablažnjavanja „finijeg“ sloja malograđanštine, onog koji umire za Dobar Ukus. Hoću da kažem: kao što prezirem Loš Ukus prostih i glupih, tako me, pa još i više, nije briga ni za tu vrstu Dobrog Ukusa, od one sorte koju možete porediti sa nekim otužnim, prejakim parfemom, koji u konačnici ne iritira nosnice ništa manje od rasnog, svežeg govneta.
Do čega mi je onda stalo? Možda tek do toga da kažem da bi okolo bilo više svežeg i čistog vazduha uz malo više doslednosti i malo manje licemerja. Sama ideja reality show đubreta nužno inkorporira svaku zamislivu formu Niskosti: ona rajca gledaoce, i ona modelira učesnike. To je upravo jedino što ih zanima: šorka, ševa, šega. Ševe obično nema, šorka je kilava, pa nam preostaje šega, što je kod izvesne populacije uglavnom isto što i živopisno iskombinovane „ružne reči“. Ko misli da preterujem, neka se samo seti koliko je puta prisustvovao tome kako se naša čedna publika vazda zacenjuje od smeha kad god se sa ekrana ili pozornice začuju – u bilo kojem kontekstu, a može i van svakog konteksta – reči iz kurac-pička-govno-sisa repertoara. Nemojte mi samo navoditi onog (pijanistu, šta li beše?) Ivana Ljubu, onog finog dečka što je odneo kući sto hiljada ojrića sa prve sezone VB, kao nekakav jak kontraargument! I uostalom, gde je danas taj Ivan Ljuba? Nemate pojma. Ali zato znate sve o bilo kojem bizgovu ili faćkalici koji su se u međuvremenu promajmunisali po Kućama i Farmama naše zemlje ponosne. Kako god, bilo je to prvi put, još u doba nevinosti, još nismo bili dovoljno iskusni, dovoljno prevelikobraćeni, još su kako-tako važila pravila predbratovskog sveta… Ali, više ne važe, i nikada više neće važiti. Zašto?
Zato što su svakovrsne banalnosti i niskosti Pravilo Žanra, i tu su nekakve psovčice još i ponajmanji problem. Izbacite sve to iz „Farme“ i sličnog treša, i šta vam preostaje? Baš ništa. Ko bi to uopšte gledao, i zašto? Čime je osim time moguće ispuniti zjapeću prazninu, onu koja je konstitutivni sastojak same te (s)tvari? Smisao smeća je da bude smeće, i ljudi koji ga vole i gledaju, čine to baš zato što je smeće; oni to ne gledaju umirući u nadi da je to tek njegovo privremeno stanje, ali će se, evo-samo-što-nije, preobratiti u, recimo, Obrazovni Program. Osim ako ne mislite da su negde izvan montipajtonovskih skečeva moguće scene u kojima naviklerisane hausfrajle prekraćuju vreme pod haubama ili u redu za zejtin raspravljajući o Ničeu i Šopenhaueru. Doduše, one – te hausfrajle, naime – u principu se takođe međusobno ne pičkaraju. Nego – šta rade? Pa, o tome vam baš i govorim: toroču nešto vapijuće beznačajno i privatno (dete piškilo, dete kakilo) za šta vas savršeno nije briga, i čemu ni najmanje ne želite da prisustvujete, ni fizički direktno ni medijski posredovano.
Često ćete čuti, od Humanističke Inteligencije opšte prakse, kako je reality show neka vrsta pornografije. Teza je nategnuta, neprecizna i nepravedna (prema pornografiji), ali može da funkcioniše na jednom nivou, glede društveno-recepcijskog konteksta. Naime, zgražavanje nad „prostaštvom“ „Farme“ i sličnog, a da nije praćeno totalnim odricanjem od konzumacije tog smeća, isto je što i ritualno padanje u nesvest pred činjenicom da se u pornićima pojavljuju goli ljudi. Pa im nije dosta ni to što su goli, nego su još i nestašni. Ma, sram ih bilo, njih, a ne vas što to gledate…
Ovo me podseća na onaj legendarni vic kad unuk zatekne babu u gluvo doba noći pred televizorom, zadubljenu u hard core pornić. Šta radiš, bre, baba, što gledaš to?! Čekam, sinko, da vidim ‘oće li na kraju ovo dvoje da se uzmu… I pazite, najveći fazon je u tome što baba uopšte ne laže: nju stvarno baš to zanima. Zašto? Zato što nema pojma da je promašila poentu onoga što gleda.
