Dok ne vidim, ne verujem. Tako bi se u najkraćem mogao opisati doživljaj vesti kod milenijalaca i generacije Z sudeći po Rojtersovom izveštaju o tome kako su informacije o pandemiji primali ljudi u šest zemalja (SAD, Velika Britanija, Južna Koreja, Nemačka, Španija i Argentina).
Izveštaj je iz aprila ove godine, dakle iz vremena prvog vrha prvog talasa ili kako se već ti pikovi obeležavaju, i biće zanimljivo videti da li se nešto promenilo u sledećem izveštaju. U smislu da li je poverenje u struku opalo, budući da je bilo apsolutno najveće, dok su po pravilu u svim zemljama na dnu liste onih kojima se veruje bili političari i nepoznati ljudi sa interneta.
Instagram se u generaciji od 18 do 24 nametnuo kao ključni medij, a to verovatno važi i za one ispod 18 koji se ne anketiraju. Najveći broj mladih Argentinaca (49 odsto) informiše se na Instagramu, najmanje u Južnoj Koreji (10 odsto) a to je zato što oni imaju svoju alternativnu aplikaciju za slike. U ostalim zemljama Instagramu kao izvoru vesti veruje uglavnom svaki četvrti mlad čovek, sem u Nemačkoj (38 odsto). Istovremeno, otprilike svaki peti milenijalac veruje onome što objavljuju neznanci, na koje slučajno nabasaju na mreži.
Za ovu pojavu se zainteresovao i „Gardijan“, čiji sagovornici ukazuju na neke moguće neugodnosti. Najpre, Instagram je vizuelni medij gde se razmenjuju slike i mimovi odnosno zabavne ilustracije i kao takav nije osmišljen da nas neutralno informiše već da nas u nešto ubedi. Nekada to može biti izbor tašnice ili karmina, nekada da li treba da verujemo epidemiologu koji nam preporučuje da nosimo masku. Ili političaru.
Takođe, na Instagramu je upitno i utvrđivanje činjenica jer je fotografija odnosno ilustracija tu umesto „hiljadu reči“. Teško je usprotiviti se slici, naročito ako uz nju ne ide komentar sa kojim bi se još i moglo debatovati. Za razliku od teksta, pa makar i kraćeg, za „čitanje“ slike dovoljno je nekoliko sekundi, a onda se ta informacija već taloži na prethodne slično prikupljene i dobijamo „vesti“ bez komentara. Odnosno iluziju da nama niko ne može da manipuliše već da zaključke izvlačimo sami na osnovu viđenog.
Istovremeno, „Gardijan“ ukazuje na još jedno istraživanje koje pokazuje da je poverenje Amerikanaca u masovne medije palo na 41 odsto. I da je altarnativa građenje sopstvenog sistema informisanja, pre svega na internetu, koji umesto da daje izbalansiranu i realnu sliku, što nam je navodno namera, nas smešta u informativni balon gde se okružujemo onima sa kojima se slažemo te dobijamo samo vesti koje nam se sviđaju, odnosno one koje opravdavaju naše stavove. A to mogu biti i loše vesti.
Za kraj, evo jednog malog, ličnog eksperimenta. Pogledajte Instagram naloge medija koje visoko cenite, svetskih i domaćih, a zatim i političara. Ko od njih najbolje govori u slikama, a kome je potreban tekst da bi nas ubedio u ono što slikom ne ume da kaže?
