Mnogi od nas misle da kupovina svetskog filmskog hita od uličnog preprodavca za par stotina dinara i nije neki greh. Film je već zaradio desetine miliona dolara na ozbiljnim tržištima, te naše „kraduckanje“ nije dramatično. A ni policija i inspekcija ne preteruju u jurnjavi za dilerima, sve se to nekako uklapa u sistem.
Drugo bi bilo kada bi se kod njih pojavili filmovi koji još nisu prikazani nigde u svetu. To je već ozbiljna krađa i kada bi se to dogodilo, policijski pritisak, iniciran spolja, bio bi jeziv. Do pre neki dan mislili smo da je tako nešto nemoguće, a onda smo saznali da su hakeri uspeli da provale u sistem kompanije Soni u Americi, odakle su pokupili 100 terabajta informacija, među njima i nekoliko filmova koji još nisu lansirani u bioskopima. Filmovi su već na torentima, aktuelni Bes u kojem igra Bred Pit spušten je odatle na više od dva miliona kompjutera, nova verzija Siročeta Eni na nekoliko stotina hiljada. Svaki daunloud smanjuje prihod od filma za najmanje osam dolara, koliko košta prosečna bioskopska karta u Americi, pod uslovom da film ne gleda više od jedne osobe. Pa vi kontajte. Računovođe u Soniju to rade već danima i nije im dobro.
Ukradeni filmovi su težak udarac za kompaniju koja je i dalje tehnološki pionir, ali još više ih je pogodila krađa poverljivih informacija, uključujući i plate i honorare svih koji sa Sonijem rade. Od čuvara na ulazu do Silvestera Stalonea. Ne biste da znate kakvo je raspoloženje u firmi sada.
Zašto su hakeri napali baš Soni od svih firmi, i ko su napadači? To je pitanje od nekoliko stotina miliona dolara (saznaćemo koliko kada kompanija obračuna gubitke).
Prvooptužena je Severna Koreja, to jest tamošnji kompjuterski stručnjaci. Imaju motiv. Soni se sprema da na tržište izbaci film Intervju, komediju o dvojici TV zabavljača koji dobijaju priliku da naprave razgovor sa Kim Džong Unom i tako se uspostave kao novinari, samo što ih CIA pritera da severnokorejskog lidera tom prilikom i ubiju. Izgleda da film neće biti hit u Severnoj Koreji, mada ga je tamo neko očigledno pažljivo pogledao. Najzanimljivije je, ipak, saznanje da najzatvorenija država na svetu ima stručnjake sposobne za ovakav napad (ili ume da ih pronađe u svetu i plati). Ta vest je uznemirila mnoge vlade koje su momentalno krenule da redefinišu svoju politiku u oblasti odbrane informacija. Imajte u vidu da je „oružje za masovno uništavanje“ mala maca u poređenju sa upadanjem u vaše najprivatnije podatke, barem kada se traže opravdanja za oružanu intervenciju.
Ali, to je lepša verzija ove priče. Postoji i ružnija, naravno.
Napadači su se legitimisali kao GOP, odnosno Guardians of Peace (Zaštitnici mira), mada je to skraćenica i za Republikansku partiju (Grand Old Party), što ukazuje da imaju duha. Priča kaže da su ucenjivali Soni pretnjom da će pustiti podatke i kada im sonijevci nisu udovoljili, ostvarili su pretnju. Ovo otvara potpuno nove horizonte straha. Jer sada svako može da zapreti da ima vaše poslovne podatke, odnosno da vam dojavi da vam je podmetnuta „sajber bomba“. I da traži pare ili nešto drugo ne dajući pritom nikakav dokaz da vas zaista drži u šaci.
Svaka takva pretnja od sada će morati da se uzima najozbiljnije, to je najveća posledica ovog hakerskog poduhvata. Jer, zamislite dan kada za ulazak u npr. Gmail naloge neće biti potreban pasvord. Ja ne mogu da zamislim dan posle.
