Ako Mladić Ratko pravosnažno umre na taksirani zahtev branioca i porodice, neće li se tom stazom zaputiti i druge familije, čije članove uopšte ne vija nikakav međunarodni sud? Zaista ima pakosnika koji žive namerno po zabačenim kontinentima pa ni najbliža rodbina ne može da raspolaže njihovom imovinom, niti ima od njih ikakve vajde nego štaviše prima zaostale račune i pretnje komunalaca da će u staroj kući biti isečeno te ovo te ono!
Priroda oponaša umetnost, u „Ocu na službenom putu“ zar ne sahranjuje Eva Ras prazan mrtvački sanduk, kad Malik kaže kako je znao da onoga ko umre nema, samo nije znao da ga nigdje nema. Nema veze. Ako sud iziđe u susret porodici i advokatu te proglasi iščezlog građanina pokojnim, u kom roku umrli može da se žali na presudu? Dalje, može li građanin sam sebe da proglasi mrtvim? Jer, umiranje nije samo ropac pored dozidnice u koju je samrtnik već predugo gledao ne okrećući se više ni prema kome, smrt nije samo ono što kao lenjirom uzravni krivulju na bolničkom monitoru nego je ona, baš kao i revolucija, proces: ako generalu Mladiću pođe za rukom da ovako umre, onda ni mi ne moramo da čekati mrtvozornika: jesi li umro u bolnici, kod kuće, u saobraćaju, ili sudski?
Država se držala jednostavnog načela „nema pokojnika, nema smrtovnice“, sad bi ovaj svečani dokument mogao da se izda ex ante, bez obzira na to što rab Božiji nije dostupan, ako je dozvoljeno izraziti se telekomski. Uostalom, ako sud može da ti sudi i da te osudi a ti se nisi nijednom pojavio, nisi čak primio nijednu plavu kovertu rasporenu za tu priliku skovanim nožem – zašto te ne bi mogao proglasiti i mrtvim? A ti, kad u novinama ugledaš sebe u čitulji proceniš da li te slavni sud oslobađa ili te kažnjava!
Ako se sud bude prihvatio davanja avansnih umrlica biće tu dabome i zloupotreba, neko bi da izvrda dug, neko alimentaciju, neko suđenje za ratni zločin, neko za puko zločinačko udruživanje koje ni poslužilo svrsi, ali demokratska država ne bi trebalo da zabada nos u to zašto neko sebe samog ili nekog posve drugog proglašava mrtvim. Nisi se pojavio na poslu toliko i toliko dana, otpušten si; nisi produžio zakup sefa i ne odazivaš se na telefon, tvoje blago će nakon roka zapisanog sitnim slovima u statutu pripasti banci, to su zakoni prirode…
Mada, šta bi bilo – sud proglasi građanina Mladića mrtvim, mi dobijemo i drugog generala, pored srpskog Čiče, kome se grob ne zna te ga Homen o trošku države traži, Haški sud odsluži svoje i samoukine se, kad eto ti Mladića! Bi li ga naši skleptali: „Za Srebrenicu se izvukao, ali za nas si mrtav, ima retroaktivno da platiš grobno mesto.“
&
Dići ću još jednom glas protiv objavljivanja tuđih beležaka. Sud sme da zapleni i pročešlja kompjutere pedofila, sme i mora da prouči privatne beleške persone osumnjičene za ratni zločin, ali ko novinama dopušta da potonje objavi, pa još kao faksimil, na osnovu kojeg i amater-grafolog može štošta da nasluti o autoru (što ovaj možda uopšte ne želi).
Ko mene tera da čitam tuđ dnevnik čijem se objavljivanju protivim?!
Niko me ne tera, ali listajući novine ugledam penkalom pisan tekst, dok dlanom o dlan već sam ga preleteo, i odmah vidim da je „ne možemo“ Mladić napisano zajedno, nema te Drine koja ove dve srpske reči možda razdvoji, možda je greška, ili je slučajno zbijeno, ne, u narednom pasusu istovetna stvar, i sad o građaninu koji je nevin do pravosnažnosti presude i koji je živ dok sud drukčije ne odluči znam nešto što ne treba da znam.
Pre nekoliko dana vrlo simpatična doktorka na kraju pametne govorancije reče kako mora istaći da je Šešelj kičmu operisao kod nas, ali ne morate reći, draga doktorko, čak mislim da vas Hipokratova zakletva obavezuje da ćutite – možda Šešelj (u daljem tekstu: pacijent) ne želi da se o njegovoj operisanoj kralježnici zna, možda želi da ga članovi partije i birači vide kao neoperisanog.
Verovatno preterujem, ali da sam frizer ne bih nikad rekao „Zorica se kod mene farba još od osamdeset treće godine. Nauka još nije bila izumela ciklama boju nego sam je pravio po receptu dobijenom od jednog molera dok je umirao…“ Ako Zorica ili Buba nekome ko im je blizak priznaju „Znaš, ovo nije moja prirodna boja“, ja nemam ništa protiv, ali to što se u mojoj frizerskoj akademiji zbiva znamo mušterija, ja i crna zemlja.
Dođem li do kakve veće svote novca ima da se podvrgavam estetskim zahvatima dok ne bacim u zasenak i samog ranog sebe, ali ću još pre skidanja zavoja, konaca i kopči podneti zahtev da se moj prethodni oblik, koji su videli milioni mojih savremenika proglasi mrtvim, iskreno, ja bih, ako ćemo baš biti otvoreni, voleo da sud i hirurga, anesteziologa i sestre proglasi isto mrtvima, jer mislim da bi kad-tad odali ko je taj lepi čovek sa odnekud poznatim glasom.
&
Predsednik Nemačke pokupio je pinkle i napustio nepsihološku ustanovu u kojoj je bio zaposlen. Zar zbog jedne rečenice u kojoj ima logike ako ne i istine vođu nacije poslati na biro za zapošljavanje, s druge strane, šta bi trebalo u Srbiji predsednik da kaže, šta bi mu se moralo omaći zbog čega od njegovog daljeg predsednikovanja ne bi moglo da bude ništa?
Iako je njegovo da vodi računa o zakonitosti usled čega radovati bi se morao narodnoj volji kakva god potonja bila, šef naše države zariče se, i to javno (pri tom je na čelu partije, što Ustav zabranjuje paragrafom o kome sudije Ustavnog suda hrabro i jednoglasno ćute!) da će osujetiti pobedu opozicionih partija. U to će uložiti svu svoju predsedničku energiju – preko te izjave kabinet bolje da je zalepio jedno veliko bip, gle, već pet i po hiljada karaktera, biiip.
