Vozi, Miško: Srbija u punoj brzini
„Osećam se kao da sam za volanom ferarija sa upaljenim motorom, koji tek što nije krenuo“, rekla je Tanja Miščević, šefica pregovaračkog tima Srbije s EU, na konferenciji o proširenju Evropske unije koja je u utorak počela u Briselu, a koju je otvorio komesar za proširenje Štefan File.
Pretpostavljam da se dotični File ukopao s obe noge u pod, uhvatio jednom rukom za stolicu, a drugom panično tražio pojas za vezivanje. Kad ga je asistent munuo laktom, sa značenjem „Šefe, to je samo retorika“, File je odahnuo i uvalio se blaženo u stolicu: „Ova žena ne namerava zbilja da vozi!“
Hoćemo u Evropu, a nećemo na Evrovizijsko takmičenje u pevanju. Čitam da su se neki uzbudili zbog ove odluke Radio-televizije Srbije i ovdašnja manje-više estradna javnost vidi u tome geopolitičku temu. Dotle seže sluh estradne javnosti – druge kao i da nema – koja bi, da je pitate nešto o geostrateškom značaju „Južnog toka“, verovatno pomislila da ih pitate za „Južni vetar“.
To evropsko takmičenje u natpevavanju, kao što sam već pisao, ionako su u svoje ruke preuzeli krupni operateri mobilne telefonije. Zbog načina glasanja ostvaruju lep prihod, pa podržavam odluku rukovodstva RTS-a da ne baca pare iz budžeta. Nek to plati neko ko će zaraditi zbog sistema glasanja, kad ćemo već svi izgubiti zbog budžetskog finansiranja javnog servisa.
Koliko do juče pitanje od milion dolara bilo je ko će biti na bini s koje je svečano otvoren „Južni tok“. Izgleda da su se ovi naši pomirili i da su Ruse primirili, rekao bih privremeno, i jedni i drugi, pa je bio ispoštovan protokol – bila je tu i ministarka energetike, skrajnuta kad je, nedavno, u Beogradu boravio Aleksej Miler, glavni čovek Gasproma.
Uostalom, braneći autoritet vlade, Zorane Mihajlović, ministarke energetike, ujedno i potpredsednice SNS-a, Aleksandar Vučić je bio sasvim određen u izjavama da ona iz tog značajnog događaja neće biti isključena. Ima da se zna red, odnosno protokol.
Ali, nema mira ni kad su utihnule fanfare. Sve je očigledniji sukob dva korpusa srpske političke elite: onog koji je nešto obećao Evropi i onog koji se obećao Rusima. O tome svedoče i uzajamna prepucavanja aktera tih politika, a najpre okolnost da je Tomislav Nikolić kod Putina ogovarao vladu, a krajem te nedelje se tom prepucavanju, ali u drugom smeru, priključila i ministarka energetike koja je neimenovanog člana vlade optužila da u inostranstvu nastupa protivno vladinoj politici. I Ivica Dačić misli da u Vladi Srbije sede neki koji Srbiji ne misle dobro, a onda je stvar dosolio ruski ambasador, koji se jedno vreme uzdržavao od „konuzovštine“, a onda nam je rekao ono „što je Moskva javila“.
I dok, u nas, jedni likuju zbog ukrajinskog povlačenja iz pregovora sa EU, pod snažnim pritiskom Rusije, dotle se, na drugom polu domaće scene, postavlja pitanje naše izdržljivosti na te pritiske, pitanje koje je Vesna Pešić sublimirala u sledećih par rečenica (na sajtu „Peščanika“):
„Zli dusi nisu nestali i bore se da Srbija bude prirepak Rusije… Te mračne sile, podržane od ultrakonzervativnih snaga u Rusiji, po svaku cenu hoće da obore pregovore sa Kosovom kao uslov za ulazak Srbije u EU. Ne daju da se pređe Rubikon. Zato je važno da bar znamo ko je na kojoj strani u toj borbi koja ne prestaje.“
Mi smo jednom pobedili u evropskom pevanju – s pesmom „Molitva“. Kao da smo znali šta hoćemo pesmom da kažemo. Samo još da saznamo ko je na kojoj strani.
Lako je njima: Četiri strane su već napisane
U odgovoru iz Kabineta predsednika Srbije na optužbe Mlađana Dinkića (opširnije na narednim stranicama ovog broja „Vremena“) da je Tomislav Nikolić kumovao lošoj prodaji „Vršačkih vinograda“, između ostalog, piše:
„Gospodin Dinkić danas ima lagodnu poziciju da, bez odgovornosti, iz opozicije rukovodi poslovima i novcem države sa našim najznačajnijim inostranim partnerom. Umesto toga, on bi trebalo da bude predmet istrage da bi se videlo da li smo u pravu kada smo ga decenijama optuživali za unižavanje svega čega se dotakao. Nažalost, sada imamo paradoksalnu situaciju da on rukovodi najznačajnijim državnim investicijama i istovremeno za sopstvenu korupciju optužuje predsednika Republike.“
Ovo je iz predsedničkog okruženja prva nimalo indirektna optužba na račun Aleksandra Vučića koji je Dinkića, kao pouzdanog partnera, zadržao u poslu oko arapskih poslovnih poduhvata i zajmova. Ovo je više od špekulacije da nešto nije u redu na liniji Nikolić – Vučić.
Pojačana je retorika na srpskoj političkoj sceni, ali, mala je vajda od toga. Ionako srpski kolumnisti, čija duhovitost raste sa stepenom nerazumevanja glavnih političkih procesa u zemlji – nek je smešno ako je već glupo – svoje trudodane okončavaju doskočicama u nedostatku bolje građe. Od te japije ne gradi se kuća.
Dođe mi, na nervnoj bazi, da branim Olivera Antića preko koga napadaju Tomislava Nikolića. Ali, to je puno glupo, jer mi je Nikolić prirastao za srce baš koliko i Vučić. Dakle, nimalo! Još je gore s Antićem. Ali zašto je u vesti o tobožnjem rasipništvu dojučerašnjeg srpskog ambasadora u Americi važno istaći da je on zet pomenutog Antića koji je savetnik Nikolića… Žalio mi se pre neki dan urednik jednog tabloida da je onom drugom, konkurentskom tabloidu, mnogo lakše: „Oni unapred dobiju prve četiri strane!“
Nobel za pripravnika: Tadić na pijaci
Ovde, kako se ko dočepa vlasti, spase nas bankrota. Evo, ovi što su preuzeli upravljanje Beogradom tvrde to isto. Ne bih sitiničario, ali je ovo četvrti put da nas neko spasava od te pošasti. Dragan Đilas, smenjeni gradonačelnik, predložio ih je za Nobelovu nagradu iz ekonomije. I on se dao u pošalice, dok je Boris Tadić zasukao rukave i kao i svaki pripravnik, početnik, krenuo iz početka – od pijace. Počasni predsednik Demokratske stranke pojavljuje se na najneobičnijim mestima i pitanje je samo da li je akter u igri ostvarivanja boljeg rezultata stranke koja je formalno u Đilasovim rukama ili je, kako javljaju ovi što unapred imaju četiri napisane strane, akter promocije iz počasnog u novog stvarnog predsednika.
P.S.: Krađa i pesnička sloboda
Prošle nedelje sam hteo da napišem, ali me je sticaj životnih okolnosti sprečio: u redu je što svi upotrebljavaju sliku i tekst iz „Vremena“ na kojoj se vidi kako Hitler kao rođendanski dar prima sarajevsku spomen-ploču, memento na Gavrila Principa. Tu „najbolju sliku oba rata“ otkrili su Nebojša Grujičić i Muharem Bazdulj i to otkriće steklo je gotovo planetarnu slavu. Mi smo, dakle, tu izgubljenu sliku otkrili javnosti, pa i ekspertskim, istoričarskim krugovima. I slika i tekst „citirani“ su širom Evrope. Mi smo tu sliku i platili. Samo je nedeljnik „Pečat“ izbegao da kaže odakle im slika povodom koje je Matija Bećković u pretprošlom broju nedeljnika napisao jedan lirski, nacionalno nadahnut i površno informativan tekst. Pesničke slobode su dozvoljene, pa ako pesnik nije hteo da troši reči na faktografske banalnosti: ko je, kada i gde, a i po nekoj ceni, tu sliku obelodanio, to je morao da uradi urednik „Pečata“. Ili mu je bilo neprijatno da u svojim novinama pomene „Vreme“ podjednako kao što je meni neprijatno da pominjem njih, s razlikom koja je u ovom slučaju suštinska – mi njima ništa nismo ukrali. Niti ima šta da se ukrade.
