U avionu Alitalije gde ću biti poslužen sendvičom tolikim da zaslužuje jedan pasus, razmišljam, od duga vremena i kratka obroka, šta me toliko odbija od reči „bregzit“, zacelo ne to što je kovanica, pa koliko je reči tako nastalo, jeste, ali se to kovanje zbilo davno, u mnogoj kovanici se odavno ne razaznaje šav, ili ga je svestan samo stručnjak, a ovo sa Engleskom je bilo pre pet minuta, neko je bio dovitljiv da spoji inicijale sa rečju izlaz, i sad na sve strane čujem i čitam „bregzit“, „bregzit…“
Šta, sutra se ispiše Francuska, daleko bilo, govorićemo frasorti(e), uđe Srbija – srbentry, iziđe Mađarska – makijarat…
I sam se bespravno tu i tamo bavim kovanjem, kovaštvom, ali to činim u jednom trenutku, kovanica je za jednokratnu, takoreći privatnu upotrebu, ako je čitalac razume i ako je otrpi desetak sekundi, ja sam zadovoljan, ali ne nadam se, i ne bi mi bilo milo ni pravo, da sad i drugi koriste tu izmišljotinu kao normalnu, ili kao reč nastalu u neizrecivim i tajanstvenim prostranstvima jezika, to je usputna, efemerna dosetka i vsjo!
Bregzit mi smeta zato sto je reč mlađa od mene, nastala na moje oči, a neprebrojno mnoštvo reči starije je od mene, starije je i od pismenosti, za mene ima tajanstveno poreklo, i prema tim rečima sačuvao sam izvesno strahopoštovanje. Eto. Ako u mojoj hiperprodukciji i u mojoj službenoj glagoljivosti ne naiđete nikad na tu samozadovoljnu i opšteprigrljenu sklepotinu znaćete kako je do tog jednočlanog bojkota došlo.
Bio bih ovo izručio zaboravu da se nisam dva dana obreo u gradu trideset godina mlađem od mene, ali mi se grad sviđa i želim mu dobrodošlicu. Dali su mu novo ime po reci, a pre katastrofe zvao se El-Asnam. Gradovi, sela, reke, pustinja, sve je starije od pojedinca i sve će da ga nadživi, pa opet, dođe čovek neosetno do dobi i do situacije u kojoj je stariji nego grad.
Pa i to je samo prividno.
Bez sumnje je neko drvo starije od mene. Žbunasta biljka na kojoj se decenije ne vide. A tek ljudi, koliko ih mora biti koji su u momentu nesreće imali više od trideset godina? Možda mi je jedan od njih danas na ulici rekao Selam-alejkum, i ja njemu Alejkum-selam? Nisam stariji od ulica, one su samo prividno bile nestale: i ruševine su ih čuvale, pa gradilišta, i danas ponovo zgrade.
Ali vratimo se hronologiji, na početku beše sendvič. Ako je zev u pesmi Vaska Pope veći od sebe samog, sendvič u avionu manji je od sebe samog. U Rimu, gde presedam za Alžir, upoznaću našeg čoveka, građevinca koji često putuje upravo ovom linijom, čuću da su stjuardese umele da razdele još sitnije obroke, Srbadiju sam na prvom letu sokolio da se strpi, braćo i sestre, nadlećemo nekoliko država, let je dakle međunarodno-prekomorski, italijanska kuhinja čuvena je, sendvičak shvatite kao nulto piatto, sledi primo piatto, testenina, njoke, linguini, fetućini, nadajte se kaprićiosi…
Avaj, iz brižljivo dizajnirane najlon kese iščeprkasmo samo taj sendvič, neznatno širi od naše kutije šibica, koliko su bili krupniji sendviči u okruglim zemičkama koje smo kupovali na pumpama u Nemačkoj, kajzericu sa salamom moj kolega D. savlada u dva zalogaja i kaže: kao plivadon…
Na narednom letu, koji nije prekookeanski, ali koji je preko Sredozemnog mora, Alitalia ostaje verna sebi, još po jedna minijatura iz njenog zamrzivača, samo su umesto šunke sada pečurke i neki zeleniš iz familije blitve, jesam li se razvio u izelicu takovoga kova i formata da kraj svega čime su me ugostili Alžirci oplakujem par sati provedenih na suvoj hrani te tako prilježno ogovaram kompaniju iz prijateljske zemlje (a sve su se države dozvale pameti i prijateljuju sa mojom do juče međunarodno odbačenom otadžbinom). Nadam se da nisam postao toliki proždrljivac, ali ako avio-kompanijama ne budemo pružali otpor, misliće one da nam je sve potaman, i da kao što nosimo sve manje prtljaga možemo sve manje i da jedemo. Iz straha da mi basprim neće primiti kao ručni prtljag doputovao sam u Alžir goloruk, sinoć sam se na svečanoj večeri potpomogao pozajmljenom mandolom, domaćin i gosti iz drugih zemalja prehvalili su moj nastup koji bio bi verujem i bolji da nisam imao zort od avio-kompanije.
Juče sam proveo celo popodne i veče na auto-putu (koji se ne plaća: „to je naše“, veli moj domaćin, „mi smo to platili i napravili“), vozi se intuitivno i sa verom u druge, nema žustrine, nema naglih manevara, nego postepeno zalaziš u drugu traku, što je rečitije od migavca, potonjem pribegavaš ako si primoran da učiniš nešto baš neočekivano. Ako se neko previše zaleteo iza tebe, zatrubiće ti, ili ablendovati, ali samo ako mora i koliko mora… Vožnja divlja i prijateljska, čuvaš svakoga i veruješ da i tebe čuvaju. Za dva dana nisam video nijedno iskeženo lice, nisam sa usana pročitao nijednu kletvu na francuskom ili arapskom, usled čega sam pao u homesickness.
&
Devojka u prodavnici nema da mi vrati kusur i daje mi memorijsku karticu na poklon, nudim da na ulici rasitnim njihovu hiljadarku, nipošto, nipošto, kaže da bih joj pokvario zadovoljstvo, uh, nećete vi skoro u Evropsku uniju, koja vam je tu, preko male bare, od Rima do Alžira dovoljan je jedan mali sendvič.
