Slučajno sam, jer u poslednje vreme radije sviram no što čitam šta pišu kolege novinari, video kako Vesna Pusić moju vladu požuruje da pošalje ambasadora u Zagreb, pa ako ta stvar nije u poslednjih nedelju dana rešena, zašto da se ne nađem otadžbini koliko mogu? Ja koji sam se čitaocima na glavu popeo ubacujuć ruske reči i idiome, ne vladam tim velikolepnim jezikom ni približno dobro kao hrvatskim.
To dakako nije dovoljno, i drugi prate gradivo kad uključe HRT, ali ja imam dokaze, nije lepo reći dokazni materijal, da sam vlastite uratke kljukao hrvatskim rečima, zbog čega sam ne jednom ukoren od srpskih jezičkih čistunaca. Razumem i novohrvatski, a rado bih se podvrgao detektoru laži ili nekoj drugoj mašini za utvrđivanje istine, da me propita kako stojim sa pređašnjim, ali i sa suvremenim hrvatskim, da me propitaju kako stojim sa Krležom, Držićem, Marinkovićem, Dragojevićem (ne Oliverom, nego Danijelom), jesam li čitao pesme onoga Stankovića sa HRT-a etc. Drugo, ili prvo, nikada nisam prestajao da pevam hrvatske pesme u kafani, dalmatinske, slavonske, zagorske, Istri jesam naneo nepravdu, ali i ona meni, jer su njezine pesme odveć komplicirane za našu sve u svemu priprostu muzikalnost.
Hajmo i u daleku prošlost, u mitsku Jugoslaviju: moj je otac kupio dve zelje, bijele dakle kobile, u Đakovu, što nije nama uopšte blizu, za Olgu, koja je bila čisto bijela i sa grivom koja kao da joj je dograđena u Holivudu ili Ćinećiti, prodavac je tvrdio da je ždrebna, i zaista smo imali od nje krasnu ždrebad, Vihora, docnije Vidru… Druga kobila, grošasta, zvala se Sojka i o njoj je prodavac mome ocu kazao: „Sojka vam se ne može ždrijebiti.“ Od detinjstva dakle živim u uverenju da se Hrvatu, u našem slučaju Slavoncu, može verovati. Kao pripadnik ans. „Lole“ svirao sam ne znam ti ni koliko puta i koliko godina, u Dubrovniku, opatijskoj županiji, u Slavoniji, Zagrebu, Pleternici, Slav. Požegi. Ne znam je li moje paranovinarsko tvorčestvo bilo primjećeno u Hrvatskoj, ali činio sam joj dobro gotovo isto onoliko koliko sam činio našoj bledoj materi: ismevao sam u okv. sv. mogućnosti hrvatsku ksenofobiju, tamo gde sam ju bio uočio, izvgravao ruglu i komšijsku opijenost slavom te vojničkim briljancijama poput „Oluje“, rugao sam se njihovoj opsednutosti veličinom, generalima dopavšim Haga, prekorevao sam ih što su etnički očistili zemlju i što očišćenima uskraćuju pravo da i oni stanove dobijene od države otkupe kao i domoroci. Da. Imam međunarodni, prekomorski alibi da nisam kao okupator učestvovao u Domovinskom ratu: ruke su mi bile u brašnu, flour 500 koje se, ako nakon ovoliko ljeta ne griješim, smatralo najpodesnijim za muffins: bio sam pekar u Filadelfiji.
Hrvatska mi odista nema što zamjeriti, ali da bi se postalo Svojom ekselencijom treba i zemlji koja te šalje da se u sećanje urežeš po nečemu dobrom.
Pa da vidimo.
Pre neki dan čitam u doduše tabloidu (ali zar to nije sinonim za dnevni list?) kako se premijer oštri da ukine vladin avion, da će ga prodati, ili zabraviti, jer mu je preko glave koliko se čeljad rado i naširoko vozika, a ko je prvi, ako ne i jedini pisao da vladi ne priliči i ne treba nikakav avion? Ja sam pisao. Da putuju velikodostojnici redovnim linijama, da rezervišu na vreme karte, ekonomska klasa im je puna kapa, ko hoće u prvu, da razliku plati iz svog ministarskog džepa. Nema u poslovima koje oni obavljaju ničeg ni urgentnog ni uzvišenog, to sam ja najpre intuitivno, a potom i naučno ustanovio i naučnopopularno obrazložio.
Pre možda pola godine bila je dražba rashodovanih i nadasve prekobrojnih službenih kola, a ko je bio najdosadniji pišući neodustajno protivu te feudalne navike, da velmoži pripada službeni konj, kamila, mula ili mečka? Pa moj obračun sa predsednicima opština i sa direktorima: šta će predsedniku opštine auto, kud on uopšte ide, i zašto se on kloni baš toliko javnog prevoza, zašto ne vozi svoj auto kad ima ponajveću platu u cijeloj komuni, župi, okrugu, srezu i nahiji?
Nemoguće je da sva moja pomoć Srbiji staje u dve tačke. Da, da, evo!
Ko je upozoravao na nezdravu i grešnu bliskost Svete matere sa državom, ko je tražio da i Crkva plaća porez, jer daleko je ona od neprofitne udruge, ko je gunđao kad god bi se neki crkveni velikodostojnik zaboravio pa počeo da rešava pitanja posve svetovna, a koja se tiču i građana drugih vera, kao god i nas neznabožaca? Sad malo-malo pa mora neki državni visoki dužnosnik da kaže kako poštuje i ljubi Njegovu svetost, ali da neće Nj.Sv. odlučivati umesto Vlade, Ministarstva?
Ko je od slavnog suda i sl. sudija zahtevao da se manu pobožnosti i da crkvenom blagajniku sude kao i bilo kom finansijskom prestupniku, da u presudu ne ulazi njihova lična ogorčenost što je poharana Patrijaršija, a ne zem. zadruga? Dobro, ovo je moglo da ide kao 3a, ali neka ostane u rad. verziji.
Otežavajuća mi okolnost: otac bio u partizanima, ali ovo će izaći dok nam Putin bude bio u gostima, zato sad to i prijavljujem; otvoreno pismo MIP-u nastaviće se do potpunog ispunjenja zahteva molioca.
