Od Nove godine trebalo je da otpočnem novi život: radni dan je u mom slučaju pleonazam, radim i nedeljom, dok ljudi idu u crkvu, ja šinterišem po internetu (šinternetu, zašto ne) tražeći materijal za svoje odveć razgranato stvaralaštvo, ali je zamysel broj jedan bio da dan otpočnem ranije: posle jutarnje šetnje za kompjuterom sam od devet do pet. Drugo: ostavljanje stvari na za njih određeno, logično i shodno tome lako pamtljivo mesto, kako ne bi svakog bogovet. dana dvadeset minuta tražio naočare, mobilni, ključeve.
2. a) Na skrovito mesto, ali kojeg bih u podne u ponoć mogao da se setim, pohraniti sve passworde, pinove, lozinke, na skype sam već nekoliko puta zaboravljao šifru, polovinu kartica ne mogu da koristim na bankomatima, od jedine ustanove koja je me je uvrstila u IO dobio sam mobilni (i uzeo ga! protivno ličnom kategoričkom imperativu da nikome ne treba dati službeni mobilni, službeni auto niti bilo šta što čovek može sam da kupi) koji me svaki put pita za pin pa tražim cedulju na kojoj to piše…
3. Surovi embargo na kupovinu bilo kog odevnog predmeta ili pribora za pisanje. Imam nekoliko kubika tekstila još očuvanog i koji bi nekome valjda mogao da posluži a meni je čist teret. 3. a) kurtalisati se silesije: peroreza, ručnih satova, olovaka, baterlampi, kompasa i sl. paravojnih igračaka.
4. U novoj godini nema zameranja više nijednoj javnoj ličnosti ili ustanovi, pa zar ne znam koje su stvari za moje sugrađane svetinja, tabu! Dosad sam i sve malobrojnim prijateljima išao na živce: – Čoveče, ti kao da ne voliš Teslu!… – Pa naravno da ga ne volim, tog kicoša nisam ni poznavao! – Znam, ali opet, takav um!!! Zar ti nije milo što je tvoj sunarodnik toliko zadužio čovečanstvo? – Pa recimo da ga cenim, ali ne više nego Ptolomeja ili Mendeljejeva… – Čekaj, patrijarha mora da si voleo, čuo si kako je bio skroman, nemoj sad i o njemu kao i o Tesli…“ – „Naravno da ga nisam voleo, kako bih voleo osobu koju ne poznajem? ni za ljude od kojih sam nešto važno dobio, kao što su Gogolj, Maks fon Sidow, Fazbinder, Knut Hamsun, ne znam bih li rekao da ih volim…“ – „Ih, sad naprosto teraš inat, reci koja još crkva ima takvog pastira!“ – „Znaš šta, ne zanima me kakvu karakteristiku koji pastir ima, ja nemam pastira. – E jesi baksus, ne treba ni da te pitam voliš li ti uopšte Kosovo… – Ne treba da me pitaš, ne volim Kosovo, ljubav prema nekoj apstrakciji ne može niko da mi propiše, kao ni idolopoklonstvo! Ili me pitaš volim li savremenu, konkretnu, lažnu državu Kosovo?! Nema ničeg dosadnijeg od uzrečice „sve, sve, ali Kosovo!“, šta „sve-sve“?! Ne slažem se ni sa tim „sve, sve“, a šta mu dođe to „ali Kosovo“ – bog sveti zna!
&
Lani sam iz čista mira napisao: – Pa zar ti Nađi, skromnoj, simpatičnoj, lepoj, riđoj, ne bi dao stan?! – Naravno da joj ne bih dao, ni njoj, ni Čaviću, niti bilo kome: besplatne stanove dobijaju svi ili ih ne dobija niko! – A podizanje ugleda Srbije?! – To je tek besmislica, jesu li plivačice koje je Honekerov režim proizveo učinile Istočnu Nemačku ne znam kako uglednom? Je li Nađa Komaneči ubedila svet da je Čaušeskuova Rumunija jedna prostrana, lepo zagrejana fiskulturna sala, sva u kožnim strunjačama i gredama od abonosa? Svak predstavlja samo sebe samog, a čak kad bi nauka i dokazala da je neki pojedinac usput doprineo ugledu zemlje, ne bih mu ja dao ni stan niti nacionalnu penziju!“
&
Plan je bio da sa sličnim nepodopštinama od Nove godine prestanem, gde god može da se zaobiđe ime, titula, stalež, mesto radnje, sve što bi odavalo na koga ciljam – da se zaobiđe! Neka iskušenija preneo sam kao zelenaška udruga dug iz minulog leta Gospodnjeg: poslanici bi da posle dva ili tri mandata idu u zasluženu penziju, uh, izjasnim li se protiv toga odmah će me – neka deputat ima četvoročlanu porodicu – zamrzeti hiljadu ljudi, među kojima biće i nejači! Uveliko sam već odvratan estradnim umetnicima, piscima i akademicima: država ih tetoši i nagrađuje umesto da ih kao natprosečno okretne specijalno oporezuje ne bi li pomogla mediokritetima koji su stubovi društva, a sami nikako da stanu na zdravu nogu.
&
Plan život. prekretnice počeo sam da ne sprovodim odmah po Roždestvu Hristovom, hej, pa mogu novi život da otpočnem prvog januara po našem tj. julijanskom kalendaru! Isprazni šifonjere, spremi sobu, sredi fioke, navij sat na pola osam, napravi spisak tema i ljudi koje ćeš u svojoj novoj stvaralačkoj fazi da prećutiš: ako se političari kite Slobinim perjem, da su zaštitnici i jamci Dejtona, ti Ljubomire ćuti, makar u sebi mislio da tu laskavu titulu Srbija nije dobila zbog svoje besprekornosti, nego naprotiv! ako državni šofer sa sekretaricom pođe inkognito a službenim naravno kolima na neki fakultet pa usput rastera istražnog sudiju i prozeble forenzičare, ima ko će o tome da razveze, ne moraš ti, i ta sekretarica je nečiji vazal! ako Grci puste „Hej Sloveni“ i tako izazovu fras među našim sportistima, ili ćuti ili raspali po Grcima! budeš li pisao o hibridu, gnusnom mutantu koga su Slovenci stvorili od delova srpske i hrvatske zastave na kraju ćeš pobrkati je li u naš barjak upisana šahovnica ili je naš grb grubo zloupotrebljen! ako država reklamirajući zalihe vakcine nudi da za socijalnu i zdravstvenu svečanost pelcovanja školske dece roditelji ili staratelji uzmu slobodan dan – pritaji se!
Piši o najvećem sisaru koga u zemlji tj. moru izlazećeg sunca ribari tamane vođeni slepim sitnosopstveničkim interesom: oni ti usled jezičke barijere i časovne razlike neće to uzeti za zlo.
