Poruka gradonačelniku Beograda: Jel teško reći „braćo Romi, izvinite!“

Zahvaljujem gradonačelniku Aleksandru Šapiću na biranim rečima o mom ocu Rajku Đuriću koje je izgovorio na jednoj od poslednjih konferencija za novinare, u kontekstu tragične pogibije romskog deteta u naselju u ulici Vuka Vrčevića.

Tačno je da je moj otac bio jedan od najvećih intelektualaca svoga vremena, ne samo među Romima, nego i u većinskom društvu pa i međunarodnim okvirima.

No, to nije jedini razlog zbog kog pišem ovaj tekst.

Ne sumnjam da je Miloš Šapić svog sina Aleksandra vaspitao kako treba, jer ga poznajem. Dobar je to čovek. Nebrojeno puta sam ga sretao u svojoj kući, kao što je i moj otac, Rajko, gostovao u njegovoj. Zbog toga verujem (iako gradonačelnika  lično ne poznajem) da nije romomrzac.

Međutim, istine radi i radi dobra mog romskog naroda, moram da mu prijateljski kažem da dobro vaspitanje i dobra namera nisu dovoljni da bi se razumela situaciju u kojoj se romska zajednica decenijama nalazi.

Upravo taj nedostatak dodatnog upoznavanja sa istorijskim, društvenim, ekonomskim ali i psihološkim činjenicama, mislim da je učinio da gradonačelnik izjavi ono što je izjavio i da smatra da je ono što je Romima ponuđeno kao rešenje, predstavlja pravu šansu kada je reč o rešenju stambenog pitanja stanovnika podstandardnih naselja.

Ova dodatna saznanja o romskoj golgoti tokom istorije i njenim društvenim posledicama  običan građanin ne mora da zna, mada bi radi smanjenja društvene distance prema Romima u našem društvu bilo dobro da svaki građanin ove zemlje poznaje prave i dubinske izvore „romske muke“. Ne bi bilo loše da u tom smislu i obrazovni sistem da svoj doprinos i upozna mlađe generacije sa svim činiocima koje doprinose da Romi budu tu gde su.

Neznanje nije izgovor

Međutim, položaj gradonačelnika ne prašta što ne zna da su Romi na ove i evropske prostore došli pre hiljadu godina. U tom dugačkom vremenskom razdoblju odmah na početku Grci su ih prozvali „Athiganoi“ – nedodirljivi, kužni, oni sa kojima ne treba imati posla, samo zato što su svojim izgledom i drugim kulturnim odlikama bitno bili drugačiji u odnosu na svoje novo okruženje. Strah od novog i drugačijeg probudilo je  predrasude  i animozitete onovremenih stanovnika Balkana i Evrope prema romskoj zajednici.

Upravo kao posledica takvih iracionalnih i besmislenih strahova  podstaknutih predrasudama, nastalo je ono čuveno plašenje dece: „Ako ne budeš dobar/dobra ukrašće te cigani“ i ta paradigma u neromskom umu  zadržala se sve do danas, manifestujući se na različite načine.

Gradonačelnik Šapić bi morao da zna o svojim sugrađanima Romima barem toliko da im na tlu čitave Evrope od njihovog dolaska pa tokom čitavog poznog srednjeg veka, a u nekim zemljama i mnogo kasnije, vlasti nisu dozvoljavale čak ni da se zadržavaju na teritoriji gradova, grofovija duže od nekoliko dana. Velmože su znale da organizuju otvoreni lov na njih, sa konjima i psima. U Rumuniji su imali status klasičnih robova u lancima. To ropstvo je trajalo čitavih 500 godina. Oslobođeni su otprilike kad i afroamerički robovi čije je ropstvo trajalo upola kraće. Uporedite to sa posledicama petovekovne podjarmljenosti Srba za vreme Otomanske imperije.

Šta mislite, kakve je to posledice imalo po Rome, njihovo nepoverenje prema dobrim namerama većinskog stanovništva, vlastima, njihov socijalni, ekonomski razvoj? Kakve je posledice to viševekovno progonstvo i zatiranje imalo na psihu i stanje svesti ovih ljudi? Sve su to bitne stvari koje je gradonačelnik morao da zna i ima u vidu kada je rekao da su Romi necivilizovani, neadaptibilni ili asocijalni.

Romski doprinos evropskoj kulturi i stradanje

Čak i pod ovakvim okolnostima, da podsetim, Romi su Evropi doneli mnoge dobre stvari. Na polju muzike njihov uticaj doneo je značajne promene. Franc List bio je direktno inspirisan dok je u čergama slušao svirku Roma. Romi su omogućili livenje gvozdenih cevi za topove u srednjem veku, jedinstvenom tehnikom livenja u zemljanim kalupima, jer su bili vrsni kovači. U Rumuniji su kao robovi (i to projektanti, jer su neki od njih bili školovani robovi, ali i kao radna snaga) sagradili velelepne dvorce po celoj zemlji, koji danas predstavljaju nezaobilaznu turističku atrakciju u ovom delu Evrope, a Antonio Solari il Gobo autor je kupole na jednoj od najpoznatijih katedrala u svetu, Duomo u Milanu.

Među Romima je bilo odlikovanih heroja koji su bili učesnici u ratovima XX veka. O tome koliko su stradali samo u Drugom svetskom ratu, ne treba bar trošiti reči. Zajedno sa Srbima i Jevrejima na ovom podneblju, a i na tlu Evrope još i sa Poljacima, podneli su najveće žrtve u zloglasnim logorima nacista i njihovih saradnika. U nekim državama poput Hrvatske Romi su tokom ovog rata bili gotovo potpuno istrebljeni. Ukupno je stradalo između milion i dva i po miliona evropskih Roma u ovom periodu istorije.

Zverstva koja su prema Romima činjena u ovim crnim danima, nedovoljno su poznata javnosti. U Aušvicu je, na primer, istetoviranu kožu jednog Roma Jozef Mengele držao na svom radnom stolu. U ovom logoru je takođe postojao poseban deo samo za romske logoraše. Sa romskom decom pravio je pomenuti Mengele eksperimente naživo, ubrizgavajući im hemikalije u oči, stavljajući stege deci na udove kako bi izazvao gangrenu, tehnikom ušivanja i spajanjem krvnih sudova pokušavao je da od blizanaca napravi sijamce, itd, itd. Suviše je jezivo opisati šta su sve Romi podnosili samo zato što su rođeni kao pripadnici ovog naroda.

Na margini društva

Posle rata u mnogim zemljama Evrope o Romima su postojali posebni policijski registri. Često su živeli u klasičnom aparthejdu i bez ikakvih prava, na marginama društva, prepušteni sebi i nepriznati. Pa ipak, romska zajednica dala je svetu jednog Čarlija Čaplina, Jula Brinera, Avu Gardner, Ritu Hejvort, ser Majkl Kejna, Ronija Vuda (Rolingstounsi), zatim mnoge sportiste od Andree Pirla preko Hadžija do Kvarežme i Zlatana Ibrahimovića, zaključno sa aktuelnim bokserskim šampionom Tajsonom Fjurijem.

U Srbiji početkom XX veka njihova naselja predstavljaju rezervate u kojima žive „neki egzotični ljudi“ kojima se niko ne bavi. Ne čudi da su sa takvim statusom „čudnih bića koja bauljaju daleko od očiju gospode“ bili interesantni Čiča Iliji koji je svojom kamerom zabeležio njihove običaje i život i ti snimci ujedno predstavljaju početak srpske kinematorgrafije.

Prvih 30 godina komunističke ere, sve do početka 70-tih, većina Roma živi u svojim naseobinama potpuno izolovano. Tu retko zalaze popisivači, još ređe zdravstvene službe. Deca nisu u obavezi da pohađaju osnovnu školu niti vlasti insistiraju na tome. Šokantna saznanja o životu Roma u Srbiji, mizeriji u koju su potonuli, javnosti donosi film Aleksandra Petrovića „Skupljači perja“.

U to vreme počinje da se formira Međunarodni pokret Roma čiji je prvi počasni predsednik bio glumac Jul Briner koji se izjašnjavao kao Rom, zatim Slobodan Lala Berberski, pa Sait Balić, a na vrhuncu tog pokreta 80-tih i moj otac, Rajko, koga je gradonačelnik pomenuo.

Dakle, tek od 70-tih godina XX veka Romi postaju vidljiviji u društvu i počinju da traže neka svoja prava. Dotle žive kao američki Indijanci u rezervatima.

Eto, to je u najkraćem istina koja je stala u hiljadu godina obitavanja Roma na ovim i evropskim prostotima.

Šta to Romima nudi Šapić

Šta, posle ovoga gradonačelnik misli, koja je to zapravo prava šansa koja je pružena Romima da se adaptiraju? Kada ljudima koji su ovoliko patili tokom istorije ponudite lamele, stanove u Kamendinu i ugovorom im odsečete nekoliko godina da se snađu (dok im traju povlašćene kirije, a onda te kirije enormno skoče, pa ti stanovi ispadnu skuplji nego na nekim atraktivnim lokacijama u Beogradu), kada ljudima koji generacijama žive na jedan način, ponudite stanove gde bi trebalo da žive, a pri tom ne mislite gde će da odlažu reciklažni otpad od čega žive i hrane decu, onda to i nije neka šansa.

Gradonačelnik kaže da im je ponuđen i posao. Da, ali sa primanjem koje je bitno manje od onoga koliko se zaradi od sakupljanja otpada. Znate, nisu ti Romi glupi, iako im fali formalno školovanje. Život ih je naučio da dobro izračunaju gde mogu više da dobiju, uostalom kao i svi mi.

Romi zbog gore opisane istorijske sudbine imaju dodatno razvijen nagon za samoodržanjem i tom održanju kolektiva je sve podređeno. To je jedino što im daje šansu da opstanu, jer u državu nemaju poverenje, a ruku na srce zašto bi? Mnogo je vlasti prešlo preko njihove glave. Mnogo ih je dobrano zaradilo od romskih glasova. Mnogi su svašta obećavali, a niko ništa ili gotovo ništa nije dao. Ova vlast što se toga tiče nije ni bolja ni gora od drugih.

Kada kaže da Romi ne žele da civilizovano žive i da izabiraju da prose, gradonačelnik zapravo ponavlja opasne koncepte koji su Rome vodili na giljotinu i u gasne komore. Zato sam morao da dam onaj poduži istorijski uvod.

Kada kaže da kradu žicu i čupaju kablove, zaboravlja na Srbe koloniste iz BiH i CG koji su naseljavani posle Drugog svetskog rata po Vojvodini. Njima je davano nešto što je za ono vreme bilo  mnogo bolje od stanova u lamelama (koji su, uzgred da kažem, veoma nekvalitetno građeni). Je l’ treba da podsetim kako je ovaj eksperiment završio? Ljudi koji su bili stočari, smatrali su da sa sve stokom treba da se usele u nove nemačke kuće sa pločicama, pozlaćenim kvakama, bideima u kupatilu, kadama i tuševima. Da, te super moderne kuće su počele da smrde za vrlo kratko vreme, pločice su porazbijane da koze ne bi lomile noge, nuždu su novi stanari vršili iza kuće jer im je bilo neshvatljivo da neko to radi pod krovom pod kojim jede i spava. Kad govorimo o vremenu potrebnom za adaptaciju i odnosu komšija prema ovim ljudima, da i to pomenem, šta danas, posle 80 godina, starosedeoci Vojvođani misle o „dođošima“ ( ko je gledao Državni posao, sve mu je jasno).

Kuda idu evropske pare za Rome

Potpuno se slažem sa gradonačelnikom da od silnih para za integraciju Roma, koje ovde stižu iz EU fondova, lepo živi jedan deo NGO sektora koji se pokazao kao prilično beskoristan organizovanjem beskrajnih seminara i obuka za sve i svašta, od čega ovi ljudi nemaju ama baš nikakvu korist. Jedan deo ovih organizacija vode upravo Romi koji fino žive na račun svojih zemljaka.

Međutim, ogroman deo kolača nije završio u romskim, nego u neromskim džepovima. Ove pare nisu namenski trošene. Još veći deo para Srbija nije u stanju da povuče iz Evropskih fondova zbog nedostatka jasne vizije i predloženih dugoročnih i održivih rešenja.

Ko je najviše na šteti? Upravo ti Romi u Vuka Vrčevića, čiju decu gaze kamioni, jer se roditelji bore za preživljavanje i u tom svakodnevnom ropcu nije previše čudno ako popusti pažnja, a dete se otme i izleti na put.

Na šteti su i stanovnici još većeg naselja na Čukaričkoj padini čiju decu grizu pacovi, a kada su jače kiše ostaje im obuća u blatu koje moraju da savladaju da bi izašli na ulicu. Ovde sam kao novinar imao prilike da izveštavam i o starim licima od kojih svake zime neko umre od smrzavanja.

Sve ovo gradonačelnik bi trebalo da ima na umu kada govori o Romima koji „neće drugačije da žive“. Ponavljam, Romi nisu maloumni. Niko ne beži od masnih kolača. Biće da nešto nije bilo u redu sa ponudom države koju predstavlja.

Uveren sam da bi Rajko, prijatelj njegov oca, da je živ, gradonačelniku sve ovo rekao na njemu svojstven, profesorski i očinski način, imajući u vidu njegove relativno mlade godine, a u cilju veće senzibilizacije na romske probleme.

Ne pali se vatra pored sena

Nažalost, zbog nedostatka ovog istančanijeg osećaja za problem (koji ima veliki broj neroma, čak i onih koji se dugo bave romskom problematikom i u čije dobre namere nikada nisam sumnjao), Šapić je nesrećno izgovorio to što je izgovorio. Rezultat izgovorenog najbolje se može ispratiti na društvenim mrežama, gde je gradonačelnika podržao ogroman broj hejtera i šovinista, koji očigledno gaje otvoreno neprijateljska osećanja prema čitavom romskom narodu (iako, kako je rekao, gradonačekniku nije na umu čitav romski narod).

Prosto, morao bi ubuduće da bude svestan da se vatra ne pali pored suvog sena ako ne želi da cela štala izgori. Drugim rečima, pored imena Roma i romske zajednice, mora da postoji velika opreznost, odmeravanje reči i suptilan osećaj za meru, kako se ne bi zapaljivom retorikom napravio požar netrpeljivosti prema čitavom jednom narodu. Taj potencijal resentimenta prema Romima postoji u gotovo svim Evropskim društvima, ali i u Srbiji gde narasta neonacizam i gde se sve više povampiruju nacionalističke i kolaboracionističke aveti iz vremena Drugog svetskog rata.

Rešenja za romska naselja postoje

Inače, za 165 popisanih romskih naselja rešenja u velikoj meri postoje. Ona su definisana raznim studijama međunarodnih ekspertskih organizacija i obuhvataju najviše standarde koji se odnose na sve aspekte ljudskog života, tako da bi se njihovom primenom rešio ne samo problem krova nad glavom, nego bi se došlo i do održivog rešenja po pitanju zaposlenja ovih ljudi, zatim školovanja dece, zdravstvene zaštite, itd.

Problem je što su rešenja skupa i traže dugogodišnji sistematski rad u koji moraju da budu uključeni eksperti iz razih relevantnih oblasti, dakle multisektorski pristup, kao i sami Romi koji bi postojano radili na podizanju svesti svojih sunarodnika.

Niko ni ne očekuje da gradonačelnik sam realizuje rešenja za ovako kompleksan problem kakav je adekvatno stanovanje Roma. Međutim, pokazao bi na pravi način jaku političku volju, ako bi okupio ovakve timove oko sebe i dopustio im da razviju mapu puta ka održivim rešenjima u ovoj oblasti.

Od svega najviše brine onaj deo izjave gde decidirano kaže da nema šta da razgovara sa Romima.

To, gradonačelniče, nije dobar znak, kao što nije dobra nespremnost da kažete „Braćo Romi, izvinite!“ Verujte mi kao nekom ko dobro poznaje dušu svog naroda, osvojili biste ih takvim gestom jer Romi nisu zlopamtila. Razmislite na kraju o svemu što sam napisao u ime dugogodišnjeg prijateljstva naših očeva, ali i u ime bolje budućnosti mog naroda koji na ovom prostoru nema drugu državu osim Srbije.

Autor je urednik televizijske emisije „Romanipen“

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com