Velika se larma digla oko one knjižice u izdanju Fonda BKV, a u kojoj su, imenima i funkcijama, nabrojani radni ljudi i građani koji su sudelovali u vlasti ili obavljali neke druge visoke javne funkcije u vreme vladavine onog bizarnog režima Slobodana Miloševića (tj. od 1987-88. do oktobra 2000), i gotovo svi koji su unutra misle da imaju šta da kažu o tome: jedni su gromko ponosni na svoj doprinos u to vreme, drugi, ko biva, kulerski odvraćaju da, eto, jeste, tako je bilo i šta sad tu (a la Baki Anđelković), a neki treći, najiznerviraniji, viču da su se u knjižuljku našli zbog neznanja ili pak zle namere njenih priređivača, a da su inače godine vlasti S. M. proveli intenzivno podrivajući njegovu vladavinu – makar i iznutra. Hm, kad bolje razmislim, mnogima bih glede toga još i poverovao: to koliko su sveopšte štete napravili, to nije moglo bez izvesnih diverzantskih nakana. Puka, spontana, prirodna i neprskana glupost i nesposobnost tu nekako nisu dovoljni, jer ipak po prirodi stvari ostaju u mediokritetskoj ligi negativnosti, nedostupno im je ovoliko majstorstvo destrukcije.
Na drugoj strani, ne zna čovek ni šta bi mislio o ovakvim „izdavačkim projektima“. U jednu ruku (levu?), dobra je i poželjna svaka borba pamćenja protiv zaborava, naročito tamo gde na Zaboravu (ili još gore, a zapravo isto: na sistem(at)skom falsifikovanju prošlosti) o javnom trošku rade čitave, nominalno ozbiljne institucije. U drugu ruku (desnu?), imam neki više estetski nego načelni otpor prema ovakvim aktivnostima, koje se hoćeš-nećeš lako izvrgnu u famozno „pravljenje spiskova“. I to nezavisno od stvarne namere marljivih autora, berača i sakupljača Priloga Za Biografiju.
Kako god bilo, eto ispada po ko zna koji put da mi nećemo ni danas ni sutra ni u dogledno vreme sasvim izaći iz duge senke tog mahnitog vremena i njegovih kreatora, na čelu s Demijurgom samim. Što je Milošević politički mrtviji – a mrtav je već tako temeljito da ni sopstvenoj partiji više ništa ne znači – to ga se više viđa unaokolo, sa sedom ćubom ili bez nje. Prosto je postao svojevrsno objašnjenje za sve, bar kada treba objasniti zašto u Srbiji ova ili ona stvar nije dobro radila, ne radi ni sada, i nema nikakvih realnih izgleda da proradi za živoga hadžije. U skladu s teorijom o ubrzavanju i zgušnjavanju vremena, njegova je dekada postala ona vrsta dežurnog, a opet neretko i uverljivog izgovora, kao što su i „petsto godina pod Turcima“ ili „pedeset godina pod komunizmom“.
E sad, kako na dunjaluku uvek ima onih koji se ponose onim čega se pametan stidi, tako je i u novom broju Pečata integralno objavljen famozni govor Slobodana Miloševića na Kosovu Polju pre tačno dvadeset i dve godine (znate onaj čuveni sa „bitkama koje nisu oružane, ali ni takve još nisu isključene“), tek toliko da se podsetimo kakvog smo to Mislioca imali, pa ga se neoprezno odrekli, štaviše izručili ga dušmanima, koji nisu umeli pravilno da ga upotrebe (na primer, da ga postave za doživotnog predsednika), pa tamo kod njih nije napravio štetu, pardon, istoriju. I onda sam ja, ne budi lenj, prionuo na još jedno čitanje – štono kažu: sa ovom pameću – tog oratorsko-programatskog štiva, tek da vidim hoće li mi izazvati samo do sada poznate psihosomatske reakcije, ili tu ima i kakav novi recepcijski fenomen. Da, svete tekstove dokazano opasnih sekti treba proveravati s vremena na vreme, jer njihova je osobina da nikada nisu isti kao pri prethodnom čitanju. I bogme, trud mi se isplatio! Jer sam negde takoreći usred tog govora izronio pravi dragulj, stvarčicu koja kao da objašnjava i rasvetljava štošta što čovek normalne i zdrave pameti inače ne ume da razume, nego očajno krši prste nad njom, pitajući se kako je, dođavola, tako nešto uopšte bilo moguće?!
O čemu se radi? Na jednom mestu, Milošević natanko filozofira o značaju i značenju „kosovskog mita“ za današnje Srbe, s naglaskom na „neslogu“ koja da je urnisala staro srpsko carstvo i dovela mrskog inovernog Tuđina na vlast, pa veli i ovo: „U pamćenju srpskog naroda ta nesloga je bila presudna za gubitak bitke i za zlu sudbinu koju je Srbija podnela punih pet vekova. Pa čak i ako sa istorijske tačke gledišta ne bi bilo tako, ostaje izvesno da je narod svoju neslogu doživeo kao svoju najveću nesreću. I obaveza naroda je zato da je sam otkloni da bi sebe ubuduće zaštitio od poraza, neuspeha i stagnacije.“ Nakon ovoga, Milošević svečano & radno obećava da će baš tako i biti, ne zvao se on kako se već zvao. The rest is history.
Šta, dakle, kaže SM na Gazimestanu, gordo najavljujući svitanje Nove ere? Da je „narod“ možda i sasvim netačno, aistorijski, mitski, upravo diletantski protumačio zašto mu se dogodio poraz i propast, ali da će baš to i takvo tumačenje u Novoj Srbiji koju on najavljuje na Gazimestanu biti zvanična doktrina! Da se baš u njemu, mada je sasvim moguće da se radi o običnom laprdanju neukih, krije neka Viša Mudrost! Da ako i nije tačno, šta ima veze, baš seksi zvuči!? I da baš to ima biti programom za budućnost, koja samo što nije počela…
Ono što je na Gazimestanu bila slavna budućnost, građena na mitskoj recepturi idealizovane prošlosti, u međuvremenu je postalo neslavna i dronjava poluprošlost: prošlost, jer se Srbija na kraju ipak odrekla Miloševića i pripadajućeg bagaža (doduše, tek onda kada je neuspešno iscrpela sve druge opcije), a „polu“… uh, pa znate i sami zašto „polu“, dovoljno je da otvorite novine ili pogledate kroz prozor. Eh, bogme, kad se čovek svega toga priseti, biće da makar i ovakvim knjižicama podsećati na tačan sastav ljudskog materijala koji je sve to službouljudno omogućio i nosio svih tih godina ipak može da ima nekog smisla!
