Istorijski dokazano i potvrđeno: Premijer preferira „domaće izdajnike“
Javnosti je poslata pogrešna poruka da insistiranje na uvidu u ugovor s Etihadom, oko preuzimanja JAT-a, nije javni interes, već tajni motiv interesnih grupa. „Vreme“ se tu našlo iz potrebe Aleksandra Vučića da s nekim ratuje, mada ova redakcija iskazuje zadovoljstvo što se JAT nije strmeknuo sa neba.
Demonstrativno pokazivanje ugovora nije stvorilo utisak da vlast radi transparentno, već pre da radi – providno. A napad na tobožnju spregu Miroslava Miškovića i ovog nedeljnika u osporavanju vladine trgovine to samo potvrđuje.
Da je pameti, ne bi Aleksandar Vučić, premijer srpske vlade, optužio sve i svakog, a najmanje bi mu bili krivi „Vreme“ i Miroslav Mišković. Šta on, Mišković, o tom ugovoru misli i zna pojma nemam. Niti me zanima.
Mišković jeste njegov omiljeni neprijatelj, na njegovom hapšenju je napravio rejting i dobio izbore, ali što radi o glavi „Vremenu“, to će sam Bog znati. Možda mora da ima nekog neprijatelja u okeanu prijatelja, pa smo mu se baš mi učinili zgodnim da dokazuje da mu nije strano da kad mu se prohte udari po nekom.
U duhu je stranke čije tradicije sledi, ne više u programskom smislu, već u potrazi za retoričkom agresijom oko novog programa, da tvrdi kako mu neko zabija klipove u točkove. Čast nam je da smo ovaj put to mi. Nije nam prvina. Naša je istorija duža nego Vučićeva i biće dugotrajnija.
Na prošlonedeljnoj egzibicionoj konferenciji za medije oko ugovora Srbije sa Etihadom pomenuo je „Miškovićeve novine“ više puta da bi na kraju razjasnio da misli na nedeljnik „Vreme“.
Ispalo je, maltene, da bi, da nismo objavili istraživanje BIRN/CINS-a, taj ugovor ostao u domenu državne tajne, što je glupo samo po sebi, i samo je razotkrilo da smo mi tu kolateralne žrtve u odnosu na „pojedince iz Evropske unije“ koje Vučić ne sme ni da pomene, osim tim opštim opisom, mada ambasador EU Davenport pouzdano zna na koga je premijer mislio.
Ali, premijer, dokazano je i istorijski je potvrđeno, preferira „domaće izdajnike“, a kud ćeš zgodnijeg od „Vremena“, tradicionalnog protivnika svakog radikalskog bunila i kad se ono pretvara u nešto sasvim drugo.
Tri sveta B srpske politike: Bezobrazluk, bezobzirnost i bedastoća
O tom ugovoru, inače, pišemo na stranicama koje slede, a namera ovog teksta jeste da razjasni, po deseti put, prirodu odnosa između Miškovića i „Vremena“, kao i položaj „Vremena“ na medijskoj sceni Srbije.
Postalo je to već dosadno, ali kad predsednik Vlade nema preča posla, ne treba ni mi da budemo zaludni, mada smo svesni da bezobrazluk, bezobzirnost i bedastoća (sveta tri B srpske politike) ostaju dominantni u retorici stranke koja je na vlasti.
Već sam lično, u „četiri oka“, a na njegov upit, Vučiću razjasnio odnos između Miškovića i „Vremena“. Klimao je glavom, pun razumevanja: bilo je to doba kada je tadašnji većinski vlasnik, zanet belosvetskim vestima, umislio da je budućnost medija u elektronskim formatima i kada je hteo dosta agresivno da ugasi nedeljnik još s političkim interesom da od nas napravi „v-novine“ a mi se brže-bolje otkupili, podižući kredit za koji nam je „Delta holding“ dao jemstvo. Nikad se zbog toga nismo pokajali. Drugi jemci su mogli biti samo oni koji su od „zla oca i još gore majke“ i zbog kojih danas Vučić moli da ga niko ništa ne pita oko vlasništva u „Politici“ i „Novostima“ jer se tu ne zna ko je koga pokrao.
Kredit uredno vraćamo banci i Mišković nema nikakvog udela u vlasništvu. Ali, ovo je čaršija u kojoj je dug jezik brži od svakog razumnog podatka, pa i onog sa zvaničnog, državnog spiska koji identifikuje vlasnike.
U odbranu „Vremena“ od premijerovog agresivnog dezinformisanja, uključila su se oba novinarska udruženja. UNS je iskoristio priliku da još jednom zakuka zbog činjenice da je odbijena njihova inicijativa da mediji budu u obavezi da prijavljuju strukturu svojih prihoda. Tek onda bi, kako proizilazi iz sadržaja saopštenja Udruženja novinara Srbije, moglo da se sudi da li je u konkretnom slučaju reč o Miškovićevim novinama.
Spala knjiga na dva slova: Mišković i „Vreme“
Da zadovoljim znatiželju kolega: prihodi od ugovora sa „Delta holdingom“ su oko četiri odsto od ukupnog godišnjeg prometa „Vremena“ i malo ko će poverovati da taj iznos može bitno da utiče na našu uređivačku politiku.
Ta priča o nekoj sprezi počela je od objavljivanja izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije gde se kao ključni dokaz o vezi između Miškovića i „Vremena“ navela činjenica da smo na naslovnoj strani objavili vest da je domaći trgovinski lanac prodat „Delezeu“ za milijardu evra. To je u svakim novinama na svetu prvorazredna vest, osim u Srbiji gde je to ispao dokaz da smo Miškovićevi.
I to tako traje. Kad Vučić nema koga da stavi na tapet, tu su mu Mišković i „Vreme“. Mora da mu je teško. Kao mlad, ama do pre neku godinu, imao je na repertoaru širok krug neprijatelja. Imao je ceo svet. Sad je knjiga spala na dva slova.
Uzgred, kao član komisije za izradu medijske strategije, na osnovu koje su nedavno usvojeni zakoni, zalagao sam se da budu jasno identifikovani prihodi medija ostvareni u poslovima sa javnim preduzećima i ministarstvima, kao i vladinim agencijama.
Kad bi bilo neke pravde i zakona, svako bi lako mogao da utvrdi da „Vreme“ nije Miškovićevo, ali da su mediji mahom Vučićevi.
