Mladovanje ludom radovanje

Pokušam ja tako danas (utorak) da zovem Vladu Srbije, da srpski i domaćinski porazgovaram s mojim nerazdvojnim drugarom Veljom Ilićem Đidom, da čujem šta ima novo glede Obnove i Izgradnje, kad ono – vazda zauzeto; docnije nazovem Skupštinu, ophrvan radikalnom željom da mi moj mili, suptilni, lako uvredljivi ortak Toma G. otkrije tajnu ko je Dežurno Govno za danas, kad jopet zauzeto! I taman se namerih da protestujem kod nadležnih PTT organa zbog nemogućnosti da pošteni građanin neposredno komunicira sa svojim izabranim predstavnicima, kadli na Radiju B92 čujem da permanentno zauzeće nije tehničke nego političke naravi, to jest da je nešto što se zove Koalicija mladih – a što predstavlja sojuz ni manje ni više nego „165 organizacija mladih iz Srbije“ – rešilo da učestalim pozivanjem telefonskih brojeva svih najvažnijih državnih institucija i političkih stranaka „blokira“ politički establišment, i tako ga konačno suoči sa Gorućim Problemom društva: Mi Mladi smo zapostavljeni! Takoreći ugroženi, grđe no nacionalne manjine! Mi Mladi nemamo gde da se zabavljamo, a i posla nam fali! Slaba nam je perspektiva! Zato Mi Mladi zahtevamo da se oformi Ministarstvo za Nas Mlade, koje će biti posvećeno problemima i potrebama Nas Mladih! Ovo društvo vodi računa o Marku i Janku, samo o Nama Mladima – ništa! A i mi imamo svoje Specijalne Potrebe!

Kada sam video kako stoji stvar sa Nama Mladima u tranziciji, a i šire, teške mi muške suze kanuše na tastaturu. I još me, bogami, preli i talas uspomena, poput neke ohlađene i pomalo skorele vulkanske lave, nepodgrevane još od ranih osamdesetih… Kada sam ja, naime, bio legitimni deo Nas Mladih, tamo negde u blaženoj tinejdžerskoj dobi, bilo je mojih vršnjaka koji su se ozbiljno spremali za to da im puka i banalna činjenica njihove biološke mladosti postane zanimanje i društvena legitimacija – i to bar do njihove četrdesete-četeres’pete. Posle će, normalno, da pređu u SUBNOR, da tamo sačekaju penziju. Iako bez bilo kakvog jasnog i suvislog, a kamoli demokratskog mandata, ti su momci i devojke iz bane–dobri–sin inkubatora povazdan trućali kako Mi Mladi hoćemo ovo, tražimo ono, treba nam to, nećemo ono tamo… Život je, naravno, išao nekim svojim tokom, niko se normalan nije obazirao na taj imbecilni žargon neautentičnosti koji je neprestance grgoljao iz pilićarnika „vladajuće snage društva“; posle, kada se Sistem raspao, profesionalni Mi Mladi se iznova dočekaše na noge – žilava je to sorta nametnika – većinom postavši uzorne „patriote“, a poneki od njih bezbeli i „demokrate“, mada se to manje nosilo tih dana.

Okej, bilo pa prošlo, danas je, hvala Bogu, novi vek i milenijum, demokratija uhvatila pa ne pušta, te je i na tržištu Nas Mladih zavladao pluralizam. Jedino je onaj žargon ostao nekako otužno isti – uzvišeno praznoslovlje, isprazni kolektivizam Nas Koji Ovo i Nas Koji Ono, beskrajna, harekrišnovski repetitivna simulacija smislenog i pri tome još i „angažovanog“ iskaza. Bogo moj, hoću li makar u dubokoj starosti – ako je slučajno doživim – dočekati da me se okanu zaštitnici i glasnogovornici Nas Mladih?!

Zašto je svo ovo mladovanje ludom radovanje tako šuplje? Zato što niti šta znači, niti čemu služi. Osim promovisanju novih generacija parapolitičkih brojlera koji će srećno parazitirati na beskrajnim manipulativnim mogućnostima Mi–diskursa. Hoću li ja to da kažem da biti mlad u ovoj zemlji nije vaistinu teško? Taman posla. To je iskustvo blisko paklu, iz milion dobrih razloga. S malom napomenom da biti sredovečan ili star nije ništa bolje. Ova je zemlja fundamentalno i multidisciplinarno upropašćena, i u jednome su Mi Mladi svakako po defaultu u pravu – to je najmanje njihova krivica. Samo što od tog saznanja nikome nije ništa bolje. Verovanje da vam sama činjenica da ste (trenutno ili trajno) nešto što niste sami birali i niste „zaslužni“ ili „krivi“ za to – recimo, da ste Srbin, muškarac, plavokos ili mlad – daje neka viša prava nego da ste recimo Ukrajinac, žena, crnomanjast ili star, opasna je praznoverica. Oh, pa zar neko veruje u to, bar kada su Mi Mladi u pitanju? Ne kada se stvari ovako „ogoljeno“ formulišu, ali inače – da. Jer mantrička kuknjava za Mestom Pod Suncem Za Nas Mlade nije ništa drugo doli prastari „darvinistički“ ritual nužno pomalo lapotnog „pravljenja mesta za sebe“ kojeg odvratnim zapravo čini samo prigodno prateće moralisanje – inače bi bio sasvim prirodan. A naricanje za Ministarstvom za Nas Mlade pokazuje koliko se u okrilju svakog kolektivizma – etničkog, rasnog, polnog, generacijskog – ne može roditi ništa što bi izašlo iz ukletog kruga jalove ceremonijalnosti najstarinskije moguće politike, vrlo „tradicionalistički“ tumačene kao besmrtni i svevremeni zanat prodaje magle.

Kako god okreneš, Mi Mladi smo fikcija, to smo uvek bili i uvek ćemo biti. Baš kao i Mi Srbi, Mi Autolimari i ostala bižuterija. Uostalom, i Adolf je nekad bio Ja Mlad, baš kao i Albert, pa je na kraju jedan postao Hitler, a drugi – Ajnštajn… A obojica su odrasla u „trulim“ germanskim Carstvima bez Ministarstva za Nas Mlade. Hoće se reći: radi na sebi, mladi čoveče, samo je tvoja individualna vrednost nešto što se računa. Sve ostalo, sve što podrazumeva nečije „posredništvo“ i „zastupništvo“ u ime imaginarnog kolektiviteta rođenih-u-isto-vreme, koji otuda tobože imaju zajedničke interese (za mene je bila uvreda da me poistovećuju s velikom većinom mojih vršnjaka, hvala lepo…), priča je u kojoj Neko Drugi prisvaja tvoj identitet, tvoja prava, a možda i nešto opipljivije. A ko je taj? Pa Bane, ko bi drugi?! Uvek neki Bane…