Čl. 1.
Nijednoj ulici u Republici Srbiji ne može biti promenjen naziv dok i poslednje sokače ne bude dobilo propisne metalne table na svakom ubogom ćošku. Osim toga, ili takođe: po ugledu na pismenije i predusretljivije civilizacije mesna vlast će u svakom naselju na svim raskrsnicama vidno istaći imena ulica koje se tu ukrštaju, biće to tzv. znaci obaveštenja, na metalnim stubovima, ili u vidu panoa iznad ulice, te će vozači ne zaustavljajući se znati gde su u taj mah. Štaviše, za one oka sokolovog napisaće ljubazna društveno-politička zajednica i koji su kućni brojevi nalevo a koji nadesno: kao kad u hodniku velikog hotela izašav iz lifta ugledate dve mesingane ploče: < ROOMS 701-741ROOMS 742-782>.
Čl. 2.
Kad se budu stekli uslovi iz čl. 1. tj. kad sve ulice budu imale table na svim uglovima i raskrsnicama imena im se tek onda i pogotovo onda ne mogu menjati makar istoričari ne znam šta ružno pronašli o onima čija su imena ulice možda i lakomisleno bile ponele: naknadne reklamacije ne primamo!
Sozercanije: Kao zakupac na veliko (vendor sam bio) prodavah devedeset sedam vrsta sladoleda kompanije „Jack&Jill“ u gradu Filadelfiji čije ulice nisam znao baš kao što nisam znao ni jezik kojim cenj. potrošači govore, potonji ne znam bog zna kako dobro ni dan-danas, pa opet sam, tek se prilagođavajući gabaritu ševroletovog kamiona, uspevao da sladoled prodajem po ulicama koje su mi bile dodeljene a da ne zalazim u predele date mojim kolegama. Bi li pripadniku neslovenskog naroda doselivšem se drugog kontintenta u Srbiju to pošlo za rukom?! Kamionom kruži po Novom Beogradu i Bežaniji, nudi PKB-ov ili Deltin sladoled – kako bi držeći mapu na volanu iz Magelanove ulice skrenuo desno u Kolumbovu? Od stanara te ulice dobio sam opširne instrukcije kako da dođem do njega, podrazumevalo se da znam gde je „Merkur“ (a znam, tamo sam kupio kosačicu za travu), od „Merkura“ imam da brojim semafore od kojih su, kao da je o vulkanima reč, neki aktivni, drugi su u stanju mirovanja; nakon određenog broja kilometara i semafora skrećem dvaput levo, jednom desno… Kao da sam na sinjem moru, gde je noć ispala sa svoje strane još i oblačna usled čega ne vidim nijedno sazvežđe, i sad za mene važe samo neki azimuti, kosinusi i šta ti ja znam, sve je na nivou geometrije i proračuna, a nijednog vidljivog orijentira nema.
&
Svaki od gradskih otaca hiljadu puta je vozio auto ili bivao vožen Bulevarom Vojvode Mišića ka gradu, i kako bi sad primetio da pre petlje nema nijednog bogovetnog saobraćajnog znaka: kad se već popneš ima doduše znak gde su Zagreb i Novi Beograd, što žitelju prestonice nije ni potrebno, taj zna kako da potrefi Slobodana Penezića i Sarajevsku, zna i da se imao ranije spustiti desno ako je hteo na Autokomandu ili u Ustaničku), ali namernik koji je još da tako kažem u prizemlju, kome Sajam ostaje sa leve strane, nailazi na petlju a ne čeka ga nijedan božiji saobraćajni znak! To je razmeđa svetova, istoka i zapada, dole se ide za Sofiju (Sofija, mamo Sofija/Bez pari vino da pijaš, znate to!), za Skoplje, za Svetu Zemlju, za Atinu, Aleksandrupolis, za Leskovac, Panagjurište i druge varoši Istoka, levo su Zagreb, Subotica, Đer, Beč, Kopenhagen, Drammen, Stavanger, pravo je varoš beogradska, ali čovek koji prvi put dolazi (a nema svak navigaciju!) može tu samo da se kocka, da luta, da promašuje ili da ima ludu sreću.
&
Svako ima pravo na svoje mišljenje – izuzmemo li psovke ta se rečenica najčešće čula na Farmi a potom i u bezbrojnim komemorativnim kontakt-emisijama posvećenim toj svetkovini duha i tela. Najčešće je izgovarana sa gorčinom i više kao umorna, dešperatna konstatacija da je dalji kao uostalom i prethodni razgovor uzaludan, ne bi, dakle, according to farmers, baš svako trebalo da ima pravo na svoje mišljenje, ali pošto svako može da ga ima i ima ga, onda pametni ljudi, eto, moraju da otrpe mnogu bedastoću jer je baš ta bedastoća kruna nečijeg razmišljanja. Ali od svačijeg mišljenja ima i gore – mišljenje koje ne zna se ni čije je, kao što se ne zna ko je izmislio koji vic, a koje iznova stiče nove poklonike: Mi Srbi branili smo Evropu od islama, neko nam je misliš kazao hvala?! Pa ko da ti kaže hvala, nije to lako ni da se razume: branio si Evropu, a sebe nisi mogao, ili sam sebi nisi bio baš toliko važan! Znao si da tebe nikad ne mogu da poturče, a ove mekušce severno od Save i Dunava odmah bi presaldumili?! Drugo, je li iko iz Beča ili Pariza poslao depešu: „Ne dajte nas, braćo Srbi, krene li sultan na nas, izginite svi do jednog samo da turska noga ne kroči na svetu hrišćansku zemlju, a kad se mi za kojih tristo ili petsto godina budemo zahvaljujući i tome vašem požarstvu razvili primićemo nekoliko vaših pokolenja na privremeni rad, mnogi će našu dobrotu i našu iskrenu potrebu za jeftinom radnom snagom unekoliko i zloupotrebiti te će dobiti naše papire i pasoš, pa opet, na vrhuncu istorije primićemo vas u porodicu evropskih naroda, ni to nije sve, pre toga ćemo vam pomoći vam da povratite našu zajedničku kolevku, kolevku hrišćanstva koja će pomalo možda i našom greškom pasti u posve pogrešne ruke, na šta će nam, kako Nostradamus pedantno zapisa, vaš vladar Anno Domini 2010. u hrićanskome Beču hrišćanski skrenuti pažnju.“
