Studenti i građani su, dakle, 28. decembra 2025. za jedan dan sakupili 400 hiljada potpisa onih koji očima ne mogu da vide kleptokratiju Vučić Aleksandra. Dvadeset dana kasnije, u organizaciji novosadskih studenata, na skupu pod nazivom „Šta znači pobeda?“ formilisane su prve dve programske tačke studentskog pokreta: lustracija i primena Zakona o poreklu imovine.
Ponovo odličan potez: važno je ponuditi konkretna, jasna, logična rešenja koja smeraju na ono „posle“. Jer, samo duboko dezorijentisani građani ne znaju da iza kleptokratskog režima ne ostaje ništa osim spaljene zemlje. Zbog toga je potrebno postaviti pitanje, nedvosmisleno: šta posle?
I rečeno je šta posle: lustracija i ispitivanje porekla imovine kleptomana.
Iskustvo prve srpske Republike
Studenti i građani, dakle, nastavljaju da se kreću u republikanskom okviru – usredsređeni su na zakonska rešenja. No, ako se o primeni Zakona o poreklu imovine nema šta puno reći – naravno da je to jedan od načina demontiranja kleptokratije, reč je o logičnom koraku – o lustraciji bi se imalo štošta primetiti. (Ovde bi se moglo uputiti na radove profesora Vladimira Vodinelića o lustraciji.)
U ovom slučaju lustracija bi značila oduzimanje građanskih prava najvišem i srednjem sloju režima, te istaknutim korisnicima tog režima (naravno, buduća, druga srpska Republika morala bi da smogne snage i primeni pozitivne zakone koji se odnose na rušenje ustavnog poretka; videćemo da li će i taj Zakon biti u paketu.)
Odmah da kažemo: lustracija nije najsrećnije rešenje jer lustraciji se pribegava kada nema dovoljno snage da se sprovedu pozitivni zakoni, odnosno u slučajevima kada stari režim nije potpuno poražen (pa je to neka vrsta kompromisa). U slučaju prve srpske Republike, petoktobarske, lustracija bi bila nedelotvorna zbog ogromnog broja onih koji su učestvovali u Miloševićevim zločinima i koji su činili osnovu režima. Ispostavilo se, međutiom, da petooktobarska republika nije imala snage da sprovede pozitivne zakone, pa je preveliki broj pripadnika i korisnika Miloševićevog režima ostao izvan dometa zakona (te se, kao što vidimo, posle hibernacije probudio i povampirio).
Drugi problem je što je potrebna snažna politička volja.
Najzad, i kad se pretoči u zakon lustracija nema sasvim jasne granice, odnosno veoma je teško odrediti dubinu do koje bi mogla da seže. Sve su to, kažemo, izazovi.
Kad ne ostane kamen na kamenu
Postoji, međutim, u ovoj programskoj tački jedna sasvim zdrava nota. Iza Vučića ne ostaje ni kamen na kamenu. Razorio je zemlju po dužini, širini i dubini. Zagađeno je sve, te će biti potrebno mnogo vremena, verovatno više od deset godina da se Srbija, ako bude dovoljno pameti i sreće, donekle raskuži i malo oporavi. Za oporovak sudskog sistema biće potrebno mnogo vremena. Tužilaštva i sudovi u sadejstvu sa razvaljenom i kriminalizovanom policijom neće biti u stanju da obave temeljito čišćenje države i društva.
Utoliko se lustracija pojavljuje kao nesavršeno, ali delotvorno sredstvo koje u kratkom roku može da počisti najviše ešalone štetočina i na taj ih način – barem one koji ne završe po zatvorima – udalji iz javnosti. Zbog toga ovo rešenje pokazuje u kojoj su meri studenti i građani svesni da je „dan posle“ ulazak u novi krug muka. Ovoga puta, međutim, muka koje mogu da donesu i nekakvu nadu.
