Takmičenje u podršci – Alal vera, majstore!
Bivši na vlasti uzajamno se optužuju ko je upropastio srpsku policiju, takmičeći se u podršci Aleksandru Vučiću, premijeru koji je ne baš vešto, ali zato efikasno sproveo najveću čistku u redovima javne bezbednosti od pada Aleksandra Leke Rankovića.
To o policiji, Papajama, „gospodinu Čumetu“, Kosmajcu i drugim doživljajima „srpskog vojnika Švejka“ čitaćete na stranama koje slede, ali čist vam stojim da je u pitanju šarićevska sprdnja sa zdravim razumom.
U krajnjoj kosekvenci taj policijski igrokaz možda govori da se radi o promeni igrača u, nažalost, jedinom unosnom biznisu u srpskoj ojađenoj privredi – kontroli, prvenstveno, nad transferom narkotika na „balkanskoj ruti“.
Aleksandar Vučić, verujem, nadam se, bolje je reći, uopšte nije toga svestan, ali se ta mogućnost ne može isključiti. Ne bi to bilo prvi put da jedan „zemunski klan“ bude zamenjen drugim „zemunskim klanom“, a neka ispoljavanja te težnje ka transferu biznisa već smo videli u protekloj nedelji.
Vučića zanima, kao što sam već pisao, uspostavljanje kontrole nad policijom, ali to je politički cilj koji može biti podržan i iz zainteresovanih „biznis klubova“ koji će formalno reći da je policija njegova, ali da su ljudi u policiji njihovi. Kao kod Ostapa Bendera: Ideje naše, benzin vaš! Vučićeva histerija po tom pitanju veća je od njegovog iskustva.
S druge strane, nema te sablje koja bi posekla ambicije nekih ljudi, makar to bile ambicije da se kandiduju za najvećeg dvorskog veselnika na Vučićevom dvoru. Tako je Boris Tadić posle osmogodišnje apsolutne dominacije srpskom političkom scenom i preko pokojnog Mikija Rakića, koji je u njegovo ime(?) upravljao bezbednosnom politikom Srbije – odjednom, iznebuha, optužio Ivicu Dačića da je kočio reformisanje Ministarstva unutrašnjih poslova.
Tako je prstom ukazao na glavnog trgovca južnim voćem, bananama i ostalim produktima tog podneblja, ali mu Dačić nije ostao dužan te je, koliko sutradan, sam sebe ožalio zbog nemoći da zbog Tadićevog apsolutizma reformiše bilo šta u sektoru kojim je, uzgred, gospodario šest godina. Nisam ja kriv, rekao je, Tadić je kriv. Tako se raspalo jedno istorijsko pomirenje.
Dojava – Učitelju, učitelju, on je razbio prozor!
Tadić ne skriva ambiciju da se vrati u državnu politiku i Dačić mu tu sad izgleda kao mek trbuh srpske vlade. Tadić liči na đaka koji učitelju prijavljuje ko je loptom razbio školski prozor, a previđa da su fudbal igrali zajedno. S obzirom na to da je Dačić stupio u personalnu uniju s Vučićem – nema tu koalicionog sporazuma između SNS-a i SPS-a – on zavisi od volje vladara, kao što bi i Tadić voleo da on zavisi.
Nije otuda čudo, mada se stalno čudim, da je Zoran Živković, ipak potkovan solidnim iskustvom realne politike, ispao nekako najsuvisliji političar. Njegova pitanja, analize, pa i šatrovački komentari – od poplave do policijske čistke – izgledaju kao upitanost čoveka koji ima iskustva u upravljačkim poslovima.
I dok jurimo Kosmajca, slušamo „utuke na utuk“ Tadića i Dačića, na širom otvorena medijska vrata vraćaju se stari partneri u vođenju nejavne politike – Čume, Legija i Vladimir Beba Popović – i ispod radara javne pažnje prolaze nam beli slonovi: Zakon o radu, štrajk advokata zbog povećanja poreske obaveze, protest malih privrednika zbog povećanja dažbina, poskupljenje auto-osiguranja… i stotine drugih stvari s kojima Papaja ima, možda, tek posredne veze. Mada nema dokaza da je Kosmajac bio zainteresovan za te tričarije.
Mi možemo sve – Još da ima neke koristi!
Fiskalna konsolidacija se odlaže dok ne saberemo efekte poplava, ozbiljan rad na unutrašnjim reformama se odlaže dok vodimo spoljnu politiku koja više godi sujeti umišljenih vladara nego njihovoj stvarnoj snazi – kao u slučaju bilo kakve male i nejake države – a od države kontrolisani mediji duvaju u tu „veličajnu tikvu“ i ističu Vučićeve potencije da bude dobar sa svima – od Merkelove, preko Tonija Blera, pa do Putina.
Malo ko se zabrinuo nad frapantnim podatkom da se u ovoj godini dug prema inostranstvu srpskih preduzeća smanjio a da je porastao dug države. To znači da investicija nema a da raste državna potrošnja.
„Danas imamo ogromnu većinu u parlamentu pa možemo da usvojimo bilo šta i da to odmah sprovedemo u delo“, rekao je pre neki dan Dušan Vujović, ministar privrede.
Od toga se svi i plašimo. Kao što sam pre dve, tri nedelje napisao, ovaj parlament je spreman da izglasa i zakon po kome je ubuduće zemlja „ravna ploča koja leži na leđima kita“!
Naravno, Vujović nije mislio na tako nešto, ali, sudeći po dosadašnjem radu, ni to nije isključeno. Uvek sam se plašio onih koji mogu da izglasaju bilo šta!
