U utorak, 22. jula 2014. prepodne, čitajući Blic sa odgovarajućim nadnevkom, strane 2 i 3, saznao sam za postojanje raba Božijeg Tomović Nemanje, zamenika generalnog direktora „Laste“. Pročitavši članak o njemu, nešto me je nateralo da pomislim da će, kad prvi sledeći put čujem za njega, on biti već bivši zamenik generalnog direktora, i da će to verovatno biti već tokom istog dana.
I stvarno, poslepodne sam ušao na sajt Blica, gde sam saznao da „Blic saznaje“ kako je Aleksandar, Vučić Aleksandar, naložio ekspresno smenjivanje narečenog Tomovića, to jest da ovaj već u tom trenutku ima biti smatran bivšim zamdirom u „Lasti“.
Nije da ne volim kad mi se predviđanja ostvare – eh, pusta taštino! – ali ovo je bilo isuviše lako, pravi zicer. Elem, o čemu se radi? Treba znati da je „Lasta“ u većinskom državnom vlasništvu, a da je nesrećni Tomović postavljen na to mesto „političkom voljom“, tj. kao kadar Srpske napredne stranke, nakon što je dotična preuzela vlast u Beogradu (onom istom gradu koji SNS namerava da zazida u zagušljivi, memljivi i depresivni zindan od „arapskih“ oblakodera za opsenjivanje prostote).
Kako god, Blic je obznanio da je Tomović „za prva tri meseca na funkciji potrošio na reprezentaciju (to jest, za krkanluke po kafanama, op. T. P.) više od 400 000 dinara“, dakako ne svojih privatnih, nego Lastinih. A sve to iako je za svoju dragocenost i neophodnost nagrađen platicom od 260 000 dinara, ili dve i po hiljade evrića. Od koje je, verujte mi, moguće sasvim se pristojno nahraniti, i još da vam ostane siće za bozu ili klaker. Blic ide u „tabloidne“ detalje oko toga šta drug Nemanja najvoli da jede i pije o našem trošku, ali toga ću vas poštedeti. Ima tu i navodno sumnjivih stvari oko trošenja resursa zvanog službeni automobil i tome slično; kako god, presuda je jasna: Tomović je „novi Šojić“. Ko je Šojić?! Onaj gramzivi i spletkaroški poluidiot koji izgovara ć po pirotjanski, i koji inače ne postoji, osim kroz interpretaciju Milana Gutovića. Mislim, ne postoji original, ali postoje njegove kopije, bezbrojni naši šojići.
Tomović je pokušao da demantuje celu stvar, ali čini se da nije bio baš preterano uverljiv. Podatke, sve sa kopijama kafanskih računa i sličnog, Blicu su dostavili „Lastini“ sindikalci. E, sad tek ide pravi zaplet: oni tvrde da su na sve ovo već više puta upozoravali Nadzorni odbor „Laste“ i njegovog predsednika, tj. sve samu (pro)naprednjačku strukturu, ali da su uredno ignorisani i da niko nije mario za njihove pritužbe.
Ako Blic dobro saznaje ono što saznaje, s tim je gotovo, a bekrija Tomović je već bivši. E sad, šta je bilo potrebno da bi se to dogodilo? Trebalo je da jedan visokotiražni dnevnik raspali tu priču na udarnim stranama. Tog trenutka, ta je priča postala „politička“, odnosno, počela je da pravi aktivnu štetu SNS-u. Zato i rekoh da mi je odmah bilo jasno da je veselnik viđen za smenjivanje po hitnom postupku.
Šta nam sve ovo govori? Da je tzv. Vučićev režim u onoj fazi kada ama baš svaka njegova glupost i bezobrazluk može dosta lako i jednostavno da se okrene u personalnu Vučićevu političku korist, to jest, tek naizgled paradoksalno, da on svoj astronomski lični rejting ne baš beznačajnim delom gradi i na apsolutnoj političkoj, intelektualnoj i moralnoj skrnavosti sopstvene stranke i mnogih njenih vodećih ljudi: umesto da mu taj bedan kvalitet okruženja (koje je sam birao i stvarao, sigurno mu ga nisam ja nametnuo!) ide na štetu, on mu naprotiv samo donosi poene. Kako? Tako što uvek može da ritualno otkači nekoga ko u nečemu baš preterano pretera i odviše iziritira javnost, i ubrzo tema više nije kako je taj-i-taj baraba, nego kako je Vučić divan jer nas je, eto, oslobodio te barabe. Dakle, one iste barabe koja ne bi ni umarširala u naše živote (i buđelare) bez tog istog Vučića. Krug zatvoren, baraba (privremeno?) povučena iz opticaja, a Vučić briljira na vrhu. Jednostavno, lako za održavanje, besramno demagoški i – savršeno efikasno. Sve dok se ne pokvari, što se pre ili kasnije neizbežno desi. Pitajte Miloševića, ako ga sretnete u paklu.
Gledano iz tog ugla, likovi poput Tomović Nemanje za SNS, a naročito za samog Vučića, jesu korisne štetočine. Da, termin je skovan na kalup „drvenog gvožđa“, ali samo naizgled. Stvar funkcioniše ovako: Tomovićevo bahato „šojićevsko“ štetočinstvo konvertuje se iz minusa u čist plus za Gospodara onog trenutka kad ga Gospodar pompezno izgna iz Raja (tj. sa klijentelističkog pojila). Utoliko su „tomovići“ neophodan sastojak Sistema, i kad-tad će zbog toga biti nagrađeni.
Ne verujete? Evo, zamislimo da je sve sasvim drugačije, i da je Tomović-kao-metafora tek normalan, skroman, pošten i stručan rukovodilac jedne firme u javnom vlasništvu. Lepo je to za tzv. javni interes, ali ima li tu ičega za Gazdu? Suštinski, ne. Mnogo mu je politički korisnija negativna fama oko njegovog čoveka koju može „alhemijski“ da pretvori u pozitivnu po sebe, tako što će ovog da uvalja u katran i perje.
Pa dobro, Pančiću, šta ti zapravo hoćeš? Šta sad treba da uradi nego da ga smeni? Kad ga ne bi smenio, ti bi se opet drao do neba! Sve je to tačno. I to je takođe konstitutivni deo ove pokvarenjačke jednačine. Ona je tako „setovana“ da i Gospodareve (retke) kritičare nužno prikazuje kao zavidljivce, lične mrzitelje ili naprosto smušenjake koji ne znaju šta hoće. Ta slika je takođe deo igre, a nevolje za (bilo kojeg) Gospodara počinju tek onda kada oni koji na tu igru pristaju više nisu većina. Ima Vučić da potroši još dosta tomovića dok ne dospe dotle.
