Nema baš nikakvih izgleda da Srbija u dogledno vreme prestane da bude ogledna zemlja svakovrsnih bizarnosti.
Evo je baš na dan nastanka ovog teksta u tzv. javnosti detonirala najnovija od mnogih: novopečeni čelnici Fudbalskog kluba Novi Sad pozvali su u goste, na prijateljsku utakmicu, „reprezentaciju samoproglašene Narodne republike Lugansk“ (u Ukrajini). I time izazvali uvrnut političko-diplomatski skandal zbog kojeg sad tamo po visokim beogradskim kancelarijama mnogima bride uši. I svi se sada i fudbalski i politički nadležnici ritualno ograđuju od tog ekscentričnog čina, sve pitajući se odakle sad to uopšte, i ko su, dođavola, ti novosadski čudaci…
Hajde da za trenutak zavirimo u priručnu „historijsku čitanku“. Ima kultni novosadski bend Atheist rap album Druga liga Zapad, iz 1998. godine; oni koji su bili makar tinejdžeri u SFRJ, ako su bar malčice marili za fudbal, setiće se da je Druga jugoslovenska fudbalska liga bila geografski podeljena u dve paralelne takmičarske grupe: Zapad, gde su se takmičili timovi iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Vojvodine (ergo, nekadašnja K u K., manje-više), i Istok, gde su se takmičili klubovi iz „uže“ Srbije, Crne Gore, Kosova i Makedonije.
FK Novi Sad sa periferijske Detelinare, u žutim dresovima i od milošte zvani Kanarinci, bio je postojani član Druge lige Zapad, vrlo retko je, ako se dobro sećam, išao na gore ili nadole; taj „večiti rezervni“ klub glavnog grada SAP Vojvodine imao je u gradskoj mitologiji mesto slično onom koje je kod Zagrepčana imao NK Zagreb, a kod Beograđana OFK Beograd, „romantičari sa Karaburme“: mesto pomalo benignog, a dragog svegradskog – a naročito, dakako, kvartovskog ljubimca.
Druga su danas vremena, i ništa u vezi s fudbalom odavno nije benigno ni simpatično, ni romantično niti drago, a čak i seoski klubovi iz, na primer, Druge južnobanatske lige grupa istok-jug (ne izmišljam, i to postoji) imaju svoje „huliganske grupe“. I sve je, dakako, što biznis, što politika – dakle, svakako neka mafija…
E sad, jasno je da me ova priča ne bi zanimala da je uistinu „fudbalska“, što naravno nije, niti iko igde zove „reprezentaciju samoproglašene Narodne republike Lugansk“ zato što je, eto, baš načuo da tamo igraju sjajan fudbal. Naravno da se ovde od početka do kraja „radi o politici“, ali hajde da vidimo kojoj, kakvoj, čijoj? Da neće možda Vučić Aleksandar i ekipa i na ovom iščašenom primeru da nam zakukaju kako smo, eto, nemogući, i kako nezrelo i neodgovorno srpsko društvo njima stalno ubacuje klipove u točkove proevropskog progresa? Ne bih se čudio da i to čujem. I zato je važno neznavenima nacrtati sa kojeg se to izvora ovaj novosadski zeka napio vodice.
Kao i uglavnom svi sportski klubovi kod nas, i FK Novi Sad je kanda u nekom nedefinisanom (post)socijalističkom vlasničkom statusu, pa brigu o njemu vodi „društvo“, tj. grad. Gradom Novim Sadom vladaju Vučićevi naprednjaci sa svojim koalicionim partnerima, uglavnom sasvim javno nevidljivim (SPS i nekoliko bizarnih klijentelističkih grupacija koje opstaju na nedostatku dokaza), i sa tzv. Trećom Srbijom, koja je, pak, i te kako vidljiva i glasna, mada ima zanemarljivu podršku građana. Gotovo da nema „ideološkog“ skandala i kulturološke svinjarije u koje svoje prstiće nije upetljao i neko ko pripada Trećoj Srbiji, ili joj je blizak.
Da li je slučaj FK Novi Sad drugačiji? Naravno da nije. Nekim tupoumnim spletom okolnosti, sasvim nedavno se na čelu tog kluba našao mlađahni Lovreković Tomislav, lokalni anonimus zanimljive bi(bli)ografije: nakon svojevremenog kraćeg i površnog koketiranja sa tzv. Drugom Srbijom – čak je i na Peščaniku stigao da objavi nekoliko tekstova, ako je to isti taj Lovreković, a rekao bih da jeste – momčić se posle Onih izbora (onih kad su Vesna, Pera, Mika i Laza zagrljeni glasali za Tomu) „zatrećesrbijančio“ (ne znam da li je formalno Član, ne govorim o tome), pa postao i glavni urednik Novina novosadskih, gradskog lista u javnom vlasništvu, a koji je de facto dat na raspolaganje veličanstvenom ideološkom aparatu Treće Srbije, pa sve vrvi od njihovih veleumnih bucko–lazmisla velesmatranja.
Šta se ovim hoće reći? Taj nesrećni Lovreković je, formalno ili neformalno, čovek iz strukture koja vlada ovom zemljom, pa makar joj tek sasvim rubno pripadao. Dakle, ako „evropljaninu Vučiću“ neko baca klipove u točkove, onda su to „njegovi“ i niko drugi, i to se dešava stalno, naročito izvan Beograda, a osobito po Vojvodini, a izuzetno naročito ako se radi o nečemu u vezi s kulturom, medijima, obrazovanjem, sportom…
Šta sve ovo znači? Pisao sam o tome valjda već dovoljno (eh, samo se ti nadaj!), ali izgleda da se mora ponoviti: radi se o tome da je struktura vlasti koja je 2012. preuzela upravljanje Srbijom totalno, po širini, dubini, i visini, impregnirana najgorim mogućim „antievropskim“ ideološko-kadrovskim otpadom, koji svoju radijacijsku funkciju obavlja dosledno i besprekorno. I nije to nikakvo iznenađenje, jer SNS nekih bitno drukčijih ljudi nije ni imao na lageru, a o manjim pratećim strankama da i ne govorimo. Ta, nisu li nedavno novosadski „trećesrbijanci“ bili i kod francuskih lepenovaca u srdačnoj i prijateljskoj poseti?! Elem, nisu „lovrekovići“ nešto što iskače iz sistema kao incident, nego su upravo njegov konstitutivni deo. Sve dok je s takvima u sojuzu, Vučić ne bi smeo ni samom sebi da veruje bilo šta, a kamoli da to očekuje od ostalih.
