Odgonetnuo sam veliku misteriju, zašto tri četvrtine korisnika društvenim medijima pristupaju sa mobilnih telefona i tableta. Zato što imaju otporne ekrane koji se lako čiste od masnih prstiju i bezbedni su ako na njih prolijete pivo. Ali, zašto bi, dođavola, pivo i masno (čips, pomfrit, ćevapi, pica) određivali dizajn uređaja koje koristimo? Oh, bože, pa zbog fudbala! Kako vam nije jasno?
Finale ovogodišnjeg svetskog prvenstva oborilo je dva internet rekorda. Na Fejsbuku je 88 miliona ljudi napravilo 280 miliona interakcija, nikad više. Na Tviteru je dostignut rekord od 618.000 tvitova u minutu. Ostao je, doduše, rekord iz polufinala Nemačka – Brazil, kada je tvitovano ukupno 35 miliona puta, dok je finale proizvelo „skromnih“ 32 miliona tvitova, iako je trajalo čitav sat duže (produžeci i uručenje pehara). Te cifre su više za srpske sociologe, da odgonetnu kada se tvituje a kada se postuje, ali tek kada otkriju da društvene mreže postoje i počnu ozbiljno da se bave njima, odnosno nama na njima. A mi više ne gledamo televiziju prikovani za jedan ekran, već pažnju delimo sa drugim gledaocima, komentarišući utakmicu, intervju, seriju ili šta god da se daje na tom mediju.
Posebno je interesantno da je najveći broj ovih rekordnih razmena (interakcija) napravljen (generisan) u pet zemalja: SAD, Brazilu, Argentini, Nemačkoj i Indoneziji. Oboreni su rekordi američkog Superboula, fudbalskog finala, na Fejsbuku za dobrih 40 miliona. Toliko o tome šta je fudbal, a šta je soker.
Predstoji nam redefinisanje merenja gledanosti televizijskih programa. To merenje ionako postoji samo zbog reklama, kako bi oni koji ih plaćaju znali gde je najbolje uložiti. Sada kada znaju da reklame tokom sportskih prenosa idu u poluvremenu, dok su na društvenim mrežama konstantne, verovatno će planirani budžet početi da dele. Takođe, možda će se TV stanice opasuljiti i napraviti sopstvene haštagove i Fejsbuk naloge ne bi li gro korisnika skrenuli na svoj mlin i tako uzeli još neku paru. „Možda“ je ključna reč.
U Srbiji, ako je to za diku, ne moraju previše da žure. Nema podataka o posećenosti društvenih medija tokom prenosa fudbala ili drugih televizijskih emisija, tako da živimo u blaženom neznanju i odokativnim procenama. I kod nas i u svetu sigurno je da je televizija i dalje primarni medij (čak i kada je gledate na kompjuteru kao lajv strim), dakle najviše marketing para uvek će ići tamo. Društveni mediji postali su nezaobilazna pratnja, nemamo više vremena da čekamo do sutra pa da sa kolegama na poslu ili drugari(ca)ma u kafiću raspravimo šta je ono sinoć bilo. Ne treba očekivati dramatičnu promenu tog odnosa, cenim (paušalno, a kako bih?) da će podela u reklamnim parama biti deset prema jedan (ili sedam prema jedan, da se primerenije trenutku izrazim) u svakom slučaju višestruka u korist televizije. Ali dalje zanemarivanje društvenih medija od strane televizije je nepametno.
Tviteraši će sad poskočiti i tražiti da se na TV ekran obavezno lepi tvitervol, da trči kao kajron u dnu ili na vrhu ekrana. Prijatelji, nikako. Tviter linija je jedinstvena i lična, tviter vol je podložan manipulaciji i samim tim nema svojstva koja ima na mom kompjuteru, a koja su jedinstvena. Kada čujem takav zahtev jasno mi je da onaj ko to traži nema pojma o društvenim medijima već samo čezne da se pojavi na televiziji. O kojoj, takođe, malo zna.
